Скоро 300 милиона људи у свету пише ћирилицом. То су Словени из југоисточне Европе, Руси, Украјинци, Белоруси, на десетине несловенских народа у Русији – кавкаских, сибирских, далекоисточних, као и бивших средњоазијских совјетских република и Монголије. То показује груба рачуница водећих словенских филолога. Бар 50 језика користи или је некада користило ћирилицу. Тренутно Бугарска је једина земља ЕУ у којој се користи ћирилично писмо. Наш културни допринос са 30 слова је неспоран пошто су до 2007. године у елитном клубу постојала само два писма – латинично и грчко. На ранг-листи абецеда ћирилица се налази одмах иза латинице.
То ми пада на памет док путујем према данас малом насељу Плиски – некадашњој првој престоници Бугарске (681-893 године). Мој циљ је да завирим у културно-историјски комплекс „Двориште ћирилице“ који је јединствен не само за Бугарску него и за цео свет.
Полако отварам тешку капију на којој су исписане речи кана Омуртага који је владао од 814. до 831. године: „Ту ће бити Бугарска“. Двориште је препуно посетилаца, а међу њима је и иницијатор стварања овог храма писма Карен Алексањан. Он је Јермен из Јеревана, али већ 20 година живи у Бугарској. По образовању је филолог, а познат је као ревносни поборник очувања хришћанских вредности. На његову идеју ћирилична слова у боји цигле висока више од 2 метра израдило је у Јерменији 12 јерменских вајара, а затим су она довезена у Бугарску. Свако од слова постављених на травнатој површини својом орнаментиком упућује конкретну поруку.
У пратњи Карена Алексањана кренули смо у шетњу „Двориштем ћирилице“:
„Слова нису по абецедном реду. Тачно испред улаза њиме је исписана реч Плиска. Тиме желимо подсетити да је снагом одлуке бугарског кнеза Бориса I – Покрститеља који је земљом управљао у периоду од 852. до 889. године ћирилица проглашена службеним писмом. Бугарска је прва земља која је то учинила. Из тог разлога је и музеј ћирилице формиран управо у граду Плиски, првој бугарској престоници. Идеја је била промовисати писмо и културу хришћанства. Ћирилица је настала као црквенословенско писмо, а Бугарска је прва словенска држава која је хришћанство прихватила као званичну религију, а ћирилицу – као своје писмо.„
Параклис Св. Бориса I – Покрститеља који се налази на крају дворишта одише великим поштовањем према раду Покрститеља и ујединитеља Бугара. Он није велик, али својим каменим зидовима, изрезбареним олтаром и иконом кнеза свеца одмах привуче пажњу. С десне стране врата параклиса налази се хачкар /камена плоча са уклесаним крстом карактеристична за јерменску хришћанску уметност/ на којем је на јерменском језику исписано: "Овај хачкар је постављен у знак величања бугарског народа поводом 1.150 година од Покрштења".
„Имамо галерију која кроз дела бугарских сликара приказује историју ћирилице. Теме свих слика су из житија Св. Климента Охридског и научних радова о том периоду историчара проф. Пламена Павлова. Основне слике израдили су доц. Иван Узунов, руководилац Катедре сликарства Универзитета у Великом Трнову, млада сликарка Михаела Михајлова и Валентин Голешeв.
„Двориште ћирилице“ је живо. Крајем године овде ђаци прваци из различитих градова – Шумена, Варне, Русеа добијају своја сведочанства о завршеном првом разреду. Оно је и духовно средиште које прелази границе наше земље. Ове године последњих дана маја „Двориште ћирилице“ је било домаћин 10. међународног фестивала поезије „Словенски загрљај“ /„Славянска прегръдка“/. Песници из 20 држава у којима се користи ћирилично писмо су своја дела рецитовали у „Дворишту ћирилице“, каже Карен Алексањан.
Пре поласка пролазим поред скулптура кнеза Бориса I - Покрститеља и свете браће Ћирила и Методија – заштитника Европе које се величанствено уздижу у дворишту.
Превод: Албена Џерманова
Фотографиjе: дворнакирилицата.bg
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...