До 6. октобра у Чешком културном центру у Софији може да се види поставка Ројтерсовог фото-репортера Стојана Ненова. Он је први Бугарин добитник престижне награде „Пулицер“ којом је одликован заједно са својим колегама из агенције и фотографима „Њујорк Тајмса“. Њихове слике су у категорији „са врућих тачака“ и причају о драми миграната који траже спас на Старом континенту.

Кадар за који је Стојан Ненов добио „Пулицера“ снимљен је прошле године у Македонији. На њему млади мушкарац покушава да се преко прозора укрца у воз.

-  Нисам се на њему сконцентрисао, јер се то дешавало око сваке композиције која је полазила са Ђевђелије ка српској граници. У ствари видео сам на стотине људи како покушавају да се укрцају у те возове. Пет-шест македонских полицајаца трудило се да бар на неки начин контролише ситуацију. Нисам „вребао“ управо тај кадар, јер се то стално дешавало, при чему пред очима свих.

Стојан Ненов је свој професионални пут почео у домаћем листу „Демократија“, онда је радио за дневнике „Блгарска армија“ и „Стандарт“, а члан Ројтерсове екипе је постао 2003. године. Прича да су теме и сижеи на којима ради једнаки за сваког фото-репортера: политика, социјални конфликти, свакодневица, спорт, време итд. Тврди да га не инспиришу чисто протоколарне фотографије, мада су и оне потребне. „Покушавам да испуњавам стандарде. Тим пре што су захтеви према сликама велики и оне треба да покривају све сфере живота за медије који их користе“ у својим извештајима о збивањима на овој нашој шароликој планети. 

Наслов изложбе је „1/320 секунде“. То је можда најпопуларније подешавање брзине фото-апарата. Она је универзална и гарантује до 90% успеха приликом снимања људи у покрету, какав је и награђени кадар из Македоније. „Људи у покрету“ у средишту су пажње и ове изложбе Стојана Ненова.

Он каже да не воли да „шминка“ своје фотографије. Уосталом, такви су и професионални стандарди агенције.

- Слике треба да буду бескрајно поштене према гледаоцима, да буду реалан одраз ситуације онаква каква јесте. Осим тога, брзина сликања је од изузетне важности, исто као и систем према којем радимо и који омогућава да од тренутка када притиснете дугме и направите слику до њеног пријема у агенцију прође свега два-три минута.

„Изложба Стојана Ненова је приређена у склопу фестивала „Фото-фабрика“, прича Еми Барух, директор фестивала. Идеја о његовој организацији припада кустосу Фелији Барух која је учествовала на престижним фото-форумима са високим обрасцима светске фотографије. Око те идеје се окупила екипа ватрених истомишљеника и она је ускоро постала стварност.

- Тако су се десили први, онда други, па и трећи фестивал. На првом и другом наши гости су били познати фотографи и колекције. Они су схватили колико важан за нас је тај форум, те нам нису тражили у принципу високе хонораре за учешће.

На пример, у склопу првог издања гостовала је једна од најбогатијих колекција шпанске фотографије - „Алкобендас“ са 90 од својих одликованих и скупих дела, при чему у потпуности бесплатно.

- Сваке године радимо у два правца. Приређујемо изложбе у Националној галерији и под ведрим небом. Мислим на изложбе најзначајнијих фотографских агенција какве су Ројтерс, Гети имиџис, Франс Прес, ДПА. Ове године Софијци и гости града уживају у фотосима на „Мосту заљубљених“, мада већ проширујемо територију и приређујемо поставке и у Музичкој школи, у 20. и 120. школи, где своја ремек дела посвећена светским конфликтима, каква је и наша овогодишња тема, представљају Ројтерс и Гети Имиџис.

А каква ће бити судбина приказаних фотографија Стојана Ненова?

- Оне постају део колекције којом обогаћујемо фонд „Фото-фабрике“. Покушавамо да направимо нешто, што је по мени веома важно – да наш фотографски фестивал прекорачи границе главног града. У Софији има довољно културних манифестација. Ми смо веома задовољни подршком Софијске општине, али, чини ми се, да је време да напустимо подручје „Софијског равног поља“. Тако смо прошле године гостовали Габрову где су нас људи дочекали веома топло и срдачно. Намеравамо да представимо домете нашег фестивала и у другим местима у Бугарској, а већ имамо и пуно позива за то, каже у закључку директор „Фото-фабрике“Еми Барух.

Превод: Александра Ливен