“На острву најпре су похватане и поједене корњаче. Затим су логораши ловили жабе и водене змије, мачке и псе, чавке, јежеве, врапце. Касније су изровали и појели лешеве црклих од антракса животиња, утопљених коња, лисица и дивљих мачака које су милиционари поубијали због крзна. Неки су испирали коњски измет да би појели несамлевена зрна јечма. 1952-1953. г. логораши су почели да се хране лишћем пролисталих врба, а неки од њих се сећају да је тим поводом било издато наређење о забрани испаше....”

6. децембра у књижарама ће се појавити једна несвакидашња књига – то је опсежно истраживање које се ослања на документе и лична сведочења који разоткривају пуну слику злочина почињених на Белену – острву на коме су погубљивани људи слободарског духа.Њен аутор Борислав Скочев у току десет година проучава домаће и стране архиве,да би на око 1.000 страницаприказао начине на које су погажена сва могућа људска права у највећем комунистичком концентрационом логору. Извршивши своју дужност, данас он одбија да се појављује у јавности, зато о књизи прича Христо Христов – други један истраживач комунистичког режима, законом проглашеног злочиначким.

Аутор књиге “Концентрациони логор “Белене” 1949-1987” је Борислав Скочев, који је покренуо сајт “Декомунизација” – прву онлајн платформу, посвећену превазилажењу тоталитарне прошлости – каже Христо Христов. – Он није историчар, нити новинар, али је активан учесник иницијатива цивилног друштва.

У свом раду Борислав Скочев разоткрива политичке разлоге стварања логора, наводи којим су све групама припадали људи који су стрпани у логор, на какве су послове присиљавани, како је изгледала њихова свакодневица, описује и неке покушаје бекства и стрељања.

Логор је утемељен на основу тајне одлуке Владе од 27. априла 1949. г. – прича Христо Христов. – Комунистичка партијаније смислила ништа ново, она је једноставно била још окрутнија у примени злостављања у поређењу са "архетипом" тих логора – совјетским системом логора за принудни рад који је примењивао репресалије према онима који су мислили другачије од комунистичке власти - ГУЛАГ. Занимљиво је то што је у оним годинама Белене било село и, како је наведено у архивама Државне безбедности, власти су очекивале проблеме збогкатоличког становништва и нултог утицаја КП Бугарске у том крају.Али упркос томе острво Персин је изабрано због своје изолованости и са идејом да се тамо пребаце логораши из других сличних објеката. “Белене” је као казнено-радни логор постојао до 1953. г., а после Стаљинове смрти режим је олабавио. У том логору је принудно смештено 15 хиљада људи, што није незнатан број за малу Бугарску, имајући у виду да је број погубљених и бестрага несталих  у првим месецима комунистичког терора између 18 и 30 хиљада, а за још 10 хиљада пресуде је изрекао такозваниНародни суд.

Током те око 4 године постојања логорска администрација је показивала невиђену перверзност у смишљању начина за примену моралне, физичке и психичке тортуре. Ове прећуткиване истине као и  све чешће понављани митови о “спокојном и безбедном животуу доба социјализма” приморавају људе будне грађанске свести који не желе да злодела комунизма падну у заборав, наставе борбу за осавремењивање уџбеника из историје који би садржали чињенице о тоталитарном режиму у нас.

Историчари нису извршили дужност према нашем друштву, јер је на њима да просвећују јавност.Књига Борислава Скочеваје индикативна у том погледу – он није професионални историчар, али је ангажован на очувању сазнања о злочинима комунизма и у крајњој линији доприноси расветљавању истине, каже у закључку Христо Христов.