Сваки град је леп на свој начин, има своју романтику и нешто што га од осталих разликује. Дражесност Несебру даје то што је окружен морем и што га само земљоуз изграђен људском руком повезује са копном, а лепоту му придају такође уске калдрмисане улице и старинска архитектура.
Још у стара времена је био познат као христољубиви град, а и данас на јужном улазу у њега налази се кип Светог Николаја Чудотворца, док се у северној рибарској луци уздиже велики бели крст који ноћу обасјава море.
У Старом граду могу се видети руине 12 античких и средњовековних цркава, претпоставља се да их је некада било 40, укључујући базилику, митрополитску цркву, више параклиса, а у околини града било је скитова и манастира који су обезбеђивали склониште монасима исихастима (следбеницима молитвене традиције у православљу који упражњавају умно тиховање и мировање – пр.прев.)
Месемврија, као што се некад звао Несебар, дуго времена је био град-држава и некако се чини да и сада живи посебним животом. Активна је само црква Успења Пресвете Богородице, подигнута 1873. када је град још био у пределима Османског царства.
У тој цркви поред тога што је богато украшена орнаментима, лепим муралима и иконама, што је њен владичански престо фино изрезбарен реалним приказима риба и лавова, снажно импресионира и емпора (галерија изнад главне сале). Малобројне су православне цркве у којима има таквих галерија намењених верницама или црквеном хору.
При крају богослужења на Велики петак мештани и један од солиста хора пењу се дрвеним степеништем на емпору и онда заједно изводе треће појање из Опела Христовог т.зв. „Песму родова”. Пре тога су свештеници након изношења плаштанице, на повечерју, отпевали канон о распећу Господњем који описује жалост Цркве и плач Пресвете Богородице. Плаштаница симболизује платно у које су ученици Господњи завили тело Исуса Христа по његовом скидању с крста. У већини православних храмова је обичај да после њеног изношења верници обилазе цркву носећи у руци упаљену свећу, симболизујући на тај начин жалосну поворку. На полуострву на којем се налази Несебар, дугом 850 м и широком 300 м, мирјани обилазе сам град. То је најтужнији дан за хришћане када је Христос подвргнут мучењима и понижењима и разапет на крсту, а Њему с једне и друге стране била разапета два разбојника. После богослужења људи се ожалошћени враћају кући као после сахране.
Јаја се шарају у рано јутро следећег дана уколико то није урађено на Велики Четвртак. На Велику суботу ујутру се служи Света литургија, а касније се сви опет окупљају у храму у 11 сати навече да би у поноћ дочекали Васкрсење. Тачно у 12 сати верници су се већ сјатили испред храма, потонулог у мрак, у ишчекивању великог догађаја. Пре него што унесе у цркву благодатни огањ свештеник храма куца на врата у знаку крста уз изговарање речи: „Отворите се рајска врата, да уђе Цар Славе”. На то му узвраћају: „Ко је Цар Славе?”, а ове се речи понављају три пута, после чега се врата цркве отварају, сва звона почињу да звоне, свештеник улази у цркву која је осветљена у пуном сјају, за њим и народ и тада почиње васкршњи Канон. Поје се „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова”. Верници примају благодатни огањ. Тако почиње Ускршња литургија која је једина вечерња литургија у православном хришћанству, а траје око два – три часа.
После Божје службе мирјани већ могу да окусе Ускршњи хлеб, почиње даривање и куцање офарбаним јајима. Верници се поздрављају речима „Христос Васкрсе” и „Ваистину Васкрсе“. Може се чути и поздрав „Христос Анести” и отпоздрављање „Алитос Анести“, јер по традицији за Ускрс долазе Грци, потомци досељеника из старог Несебра који су у околини Солуна основали место Неа Месемврија. Није искључено да Ускршњи поздрав чујете и на неком другом језику, јер у град долази доста туриста.
Потом се свеће, упаљене после раздавања благодатног огња на поноћној литургији, односе кући и на тај начин се она освештава. Те свеће нико не гаси него се оставе да се саме угасе. Тако житељи Несебра славе најсветлији хришћански празник – Васкрсење Христово.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: Екатерина Иванова и архива
На археолошком локалитету Перперикон, у јужном делу стеновитог града, археолози предвођени професором Николајем Овчаровим открили су комплекс који се састоји од десетина малих кућа. Према речима професора Овчарова, овај кварт датира из XIII-XIV века..
У лепом италијанском градићу Брунатеу изнад језера Комо, на позадини величанствених Алпа и погледа на долину Ломбардије, 22. и 23. септембра окупили су се Бугари, углавном из северне Италије, како би одали почаст доприносу фамилије Славејкови..
Како је изгледао животињски свет на подручју данашњег града Трна пре више од 80 милиона година – на ово питање покушавају да одговоре палеонтолози из Националног природњачког музеја при БАН. Као резултат летње експедиције, коју научници спроводе..