У животу Валентине Димитрове и Кристијана Василева има свега и свачега – сјаја дизајнерске одеће и јаких блескова фотоапарата, љубави рођене на једном судбинском састанку на другом крају света, ентузијазма идеалисте по повратку у домовину, разочарења од сукоба са стварношћу, оптимистичке вере у будућност.

Они ни су ни сањали да ће радити као модели, али их је случај срео са „ловцима“ лица за модну браншу: Кристијана – док је студирао у Немачкој, а Валентину – на благајни велике продавнице у САД које су биле њена привремена станица на путу ка остварењу њеног циља да постане медицинска сестра. И већ више од десет година они дефилирају по свету, сликају се за гламурне часописе и рекламе, а данас, све чешће засучу рукаве и уклањају коров, копају, убирају плодове свог рада.

Валентина и Кристиан су се састали у Хонгконгу 2010. године и ускоро после тога склопили брак. У Њујорку, где је био њихов дом, родила се идеја о властитој био фарми за здраву храну. Несрећни догађај у фамилији убрзао је њихов повратак у домовину, тако да су се они настанили у Валентинином родном селу – Аканџијеву. Данас породица узгаја сезонско воће и поврће у стакленику површине од 15 ари, а има још и врт површине од 30 ари, 60 ари под виноградом и 400 ари њива на којима узгаја једнозрну пшеницу. Семена за поврће скоро у потпуности увозе из Вермонта, а остала су традиционалне домаће сорте које је породица Валентине сачувала током година.

Органски фармери не користе хемикалије и рачунају само на народне рецепте – гноје земљу био хумусом, а у борби против свих врста штеточина користе мешавине коприве и бројне одваре. Понекад губе понеку битку, али не одустају, јер желе да уберу оно што би појели не бринући бригу о пореклу и квалитету.

„Да би сте ме пре осам година питали да ли бих инвестирао новац у Бугарској, ја бих вам се у одговор на то насмејао, – признаје Кристијан. – Али сам у једном тренутку доживео праву метаморфозу. У принципу никада нисам губио везу са домовином, увек сам знао шта се код нас дешава, па сам се чак нервирао када сам стално слушао да смо ми најсиромашнији и најкорумпиранији и пожелео да направим нешто како бих порекао те тврдње. Хвала Богу, жена је подржала ту моју одлуку и сада се надам да ће и други Бугари кренути нашим стопама.“

Иако су у потпуности одани пољопривреди, Валентина и Кристијан још увек понекад раде као модели, како би финансирали своје аграрне подухвате.

„Надао сам се да ће европски програми постати кључ ка лепим променама у Бугарској – каже био фармер. – Али данас схватам да сам био наиван. 2017. године смо тражили финансирање за изградњу само једне административне зграде, коју да користимо и као магацин, одакле ће клијенти директно узимати робу. Све смо остало већ сами изградили, инвестирали смо много пара. Нису одобрили наш пројекат. Био сам разочаран због начина на који се одвијао избор кандидата, као и због бројних препрека. Уложили смо пуно новца, истрошили живце и време, а нисмо добили ништа.“

Кристијан прича и о томе колико је био огорчен начином на који су се у једном селу у околини Пазарџика односили према њиховом подухвату. Мештани су гајили предрасуде према њима и одбили да се укључе у реализацију био фарме. Тако да су се тешког рада латили чланови фамилије, као и млади волонтери из иностранства. Данас Валентина и Кристијан одгајају своје двоје деце у био фарми и радосни су да им могу дати оно најбоље – љубав, чист ваздух и здраву храну.

„Моји ме пријатељи у иностранству оптужују да сам наивно-позитиван, али ја сматрам да ће се будућност мењати набоље – каже Кристијан. – На те мисли ме наводе наши клијенти већи део којих долази из иностранства, махом продуховљени, добри и успешни млади људи. Управо они су будућност Бугарске која ће се, без сваке сумње десити, иако смо прошли кроз један подужи, мрачни период. И пошто он не може да траје вечно, мој вам је савет да не губите веру, већ да свако даје добар пример и да не чека да неко други обави његов посао.“

Превод: Александра Ливен