Чоколада је један од најомиљенијих слаткиша на свету. Изазовна шарена паковања зову и мале и велике да се зауставе испред сталажа претрпаних чоколадама. У овим тренуцима често смо суочени са мучном дилемом да ли да поклекнемо пред кушњом и да зграбимо једну чоколаду или да јој ипак одолимо, мислећи на своју фигуру. Након кратког размишљања, обично одмахнемо руком: Реч је о свега неколико калорија, зар не? Онда зграбимо ђаконију те хитамо ка благајни, како не бисмо се предомислили.

Чоколада је позната људима из дубоке древности. Први подаци о њој сежу с 2000. године пре наше ере и воде нас у пределе данашњег Мексика. А један од првих индустријских произвођача чоколаде у Бугарској је рођени у македонском селу Галичник Аврам Чаљовски.

„Аврам Чаљовски је започео као продавац бозе на улицама Софије, прикупио је нешто новца и купио коња и млин, – прича о предузетнику хроничарка Маријана Мелнишка. – Заједно са једним радником се латио производње тахан алве у малој радионици. Затим је започео да прерађује и сезам, као и да производи слаткише од шећера, поред осталог – и чоколаду. Касније је отворио и фабрику у Бургасу. Оно карактеристично за њега и многе друге индустријалце из тог доба, поред производње, било је и доброчинство. У међувремену, његови артикли су освојили сребрну медаљу у Милану, златну – у Лондону, а одликовани су и у Атини, Солуну, Пловдиву.“

Награде на светским изложбама додељене су му јер је у производњи користио сировине високог квалитета. Његове фабрике су биле опремљене најмодернијим за оно доба машинама за производњу, пакирање и етикетирање слаткиша. И поред успешног бизниса, индустријалац и његова породица су живели скромно. Он је често пута давао зајмове својим службеницима, делио им и неке производе прве потребе. Он је и међу дародавцима Зографског и Рилског манастира, као и цркве у његовом родном селу. Донирао је 10 милиона златних лева за потпомагање сиромашне и болесне сирочади радничких породица. Чаљовски је један од оснивача Македонске народне банке која је кредитирала крупне трговце, индустријалце и занатлије. Њено се седиште налазило у Софији, а тајна мисија банке је била да финансира револуционарне одреде који су се борили за ослобођење Македоније од османског поробљивача. Преминуо је 3. новембра 1943. године, а ускоро после комунистичког преврата 9. септембра 1944., фабрике Чаљовског су национализоване, а богатство – опљачкано. И поред тога његов живот и рад сведоче о томе да човек може да успе, рачунајући на своје властите снаге и квалитете, али никада не сме да заборавља одакле је кренуо и где су му корени.

Друга емблематична за производњу чоколаде код нас фигура је Велизар Пејев – оснивач једног од најпознатијих домаћих брендова. Тај је бренд опстао до дана данашњег и његова се производња наставља у Свогеу. Почетком прошлог века индустријалац је открио своју прву фабрику у Софији и започео да увози какао зрна из Латинске Америке и Холандије. Чоколада која се код нас производила била је конкурентна европској и освајала је одликовања на међународним сајмовима у Берну, Бечу и Паризу. Осим што је држао до квалитета, Велизар Пејев је имао и посебне захтеве према паковању слаткиша. Продавао је чоколаду у дрвеним кутијама, пустио је и серију бомбона са омотима на којима су били одштампане заставе свих земаља света. Онај који би скупио све омоте, добијао је награду – килограм чоколаде.

Ускоро је вест о новој производњи обишла читаву Бугарску, а тражња се удвостручила. То је приморало Пејева да отвори нову фабрику. Требало је изабрати место које није удаљено од главног града, са железничком везом и довољно водених ресурса за обезбеђење потребне енергије. Одговор на све те захтеве био је град Своге. Опрема за фабрику је купљена у Немачкој, Италији и Аустрији, а њена изградња и експлоатација су обезбедиле посао више од 400 становника региона.

Превод: Александра Ливен

Фотографиje: архива