Један уметник креће у духовни повратак домовини преко својих доживљаја и успомена, преточених у слике. Али је време смирило олује и ликови су се преселили у илузорно неприкосновени свет. Као да су растворени у воденом огледалу.

У години када је обележио свој педесети рођендан Василен Васевски је донео своје уметничке инвенције, узгајане у емиграцији, како би представио дуго путовање самом себи и духовном препороду. Сликар који већ скоро 20 година живи у Чикагу је 2019. је приредио две ретроспективне изложбе у свом родном граду Сливену и главном граду Софији

Василен Васевски се дипломирао на Софијској академији ликовних уметности 1997. г., а две године касније је отпутовао у САД. Данас он предаје сликарство, дизајн и познавање боја на Уметничком институту Илинојса и колеџу „Харолд Вошингтон“ у Чикагу и учествује у бројним изложбама у Европи и Америци. Каже да ствара у стилу „метафизичког романтизма“, а критичари сматрају да из његових слика исијава светлост.

„Метафизичко је у покушају да погледамо са оне стране видљивог, у настојању да откријемо имплицитне законе света, – каже уметник. – А романтика је у поетској перцепцији света. Оно је највидљивије у мојим женским портретима, као и у светлијој палети којој данас одајем предност. Романтика постоји у већем делу људи као унутрашњи импулс и ја тежим да у мојим сликама пронађем његов прави лик.

Радећи светлијим бојама, ја покушавам да дочарам осећање ухваћене светлости. Метафизички смисао тог тренутка је у тежњи ка бољим људским односима, због тога се надам да ће се људи осећати боље када гледају моја платна, да ће схватити да су лепота и светлост свугде око нас. Међутим, у томе је и улога уметности – да нас натера да сагледамо кутиће душе које понекад мимоилазимо.“

Према сликару судбинска мисија уметности је да учи и мења људе на боље. Али да ли савремена уметност може да нас узвиси, имајући у виду у каквом свету живимо?

„Уметност ће нас увек узвишавати и инспирисати да тражимо лепоту и хармонију, – одговара Василен Васевски. – Савремена уметност као да доживљава кризу, али је то сасвим природно и после периода пада увек долази нови препород. И сада бих желео да направим везу са Бугарском, јер ми, емигранти, са одстојања видимо неке ствари боље. Много се прича да је наша земља у сталној кризи, да су ствари јако лоше, да малтене треба да затворимо државу. Али ја сматрам да су то последње године пре једног новог препорода.“

Уметник се узда у младу генерацију Бугара који се тренутно школују на Западу и који би се радо вратили са својим знањима и искуством, али само под два услова.

„Мислим на владавину права, то је најважније – људи да осећају бригу и подршку своје државе, – сматра сликар. – Свакако, у финансијском погледу они неће пронаћи оно што могу да остваре у иностранству, али ће поново успоставити незамењиву духовну везу са домовином. Тако да је владавина права на првом месту, а онда долази и нормална економска егзистенција. То су две најважније ствари које би натерале Бугаре из иностранства да се врате.“

Управо тема о (не)могућем повратку која је означила обе његове изложбе у Бугарској, у средишту је уметничких трагања сликара. У међувремену, Василен Васевски припрема своје слике за изложбу у Немачкој, као и за прољећну поставку групе бугарских сликара у Чикагу. Обећава и нови, занимљив наступ у Бугарској.

Превод: Александра Ливен