Двојица младих историчара уметности зацртали су себи циљ да ове године скрену пажњу на занемарену индустријску архитектуру из доба бугарског модернизма. Наслеђе модернизма подигнуто у периоду између два светска рата се данас распада, „самоспаљује“ или руши и не изазива у јавности значајне гневне реакције и отпор.

Модернизам улази у Бугарску помоћу европских школа где се будући бугарски архитекти школују. По свом повратку питомци угледних универзитета, поред примерних јавних зграда и домова, стварају мноштво фабрика, железничке објекте, мостове, кланице у складу са бурним развојем привреде у Бугарској.

Индустријска архитектура је занимљива због тога што кроз ње улазе најновије тенденције и грађевински материјали – каже Васил Макаринов из фондације „Бугарски архитектурни модернизам“. – На пример шира употреба стакла и бетона за засвођавање великих простора. То је у ствари диктирала потреба за функционалним потрагама – да би било производног процеса у фабрици, потребан је велики простор да се уграде машине, као и добро осветљење. Ти елементи се користе широко и у грађанској архитектури између 20-их и 40-их година прошлог века.

Нажалост, неће проћи много времена и о правцу модернизам у индустријској архитектури у Бугарској ћемо судити једино по фотографијама из прве половине прошлог века.

Крајем прошле године је, одлуком власника, срушена фабрика железничких возила у Софији – изузетна зграда коју је пројектовао арх. Панајот Калчев, представља невероватне погоне са армирано-бетонском ребрастом конструкцијом и лепо извијеним оберлихтима.

Још увек је свеж пример са изгорелим у 2016. складиштима дувана у Пловдиву, чије су драгоцене дрвене конструкције заувек изгубљене, а за пожар је оптужен један клошар.

Срушене заувек или у распаду, препуштене зубу времена су и многе друге зграде у већим градовима Бугарске. Зашто се ово архитектонско наслеђе све ређе препознаје као драго?

Ово питање је веома тешко разматрати – одговара Васил Макаринов. – С једне стране, поглед у регистре показује да у индустријској архитектури нема толико много зграда са статутом културног добра, а с друге стране овај статут не  успева увек да очува те објекте. Што се тога тиче, ружан пример је Фабрика шећера у Софији која је скоро порушена.

Наравно, зграда има статут али шта од тога. Можда је једно од добрих оружја за заштиту архитектонског наслеђа знање о њему у ширем смислу – ван правног читања термина „културно благо“. На те објекте треба гледати као на носиоце памћења привредне историје и архитектуре земље из одређеног периода.

Национални институт за непокретно културно добро је установа која би требало да прати очување зграда. Практички се ово не дешава, тврди Васил Макаринов. Зато су се он и његов истомишљеник Теодор Караколев латили просветитељске кампање промовисања вредности зграде чији аутентичан облик доказује њихов континуитет с европском уметношћу.

Када власник буде свестан да његова зграда у свом оригиналном изгледу вреди, он ће бити задњи човек који ће подићи руку на тај објекат, верује историчар уметности.

Он даје пример са сличним зградама у Европи које су претворене у просторе за уметност и позива на хитно предузимање одговарајућих мера у вези са бившом општинском кланицом у Софији уколико желимо да један од изразитијих примера бугарског међуратног модернизма буде спасен.

Превела: Ива Гринко