Одмах након великог хришћанског празника Цвети, који је подсећање на свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим, почињу најтежи дани Великог поста. Ово је недеља у којој се сећамо последњих земаљских дана Спаситељевог живота, пре него што је распет на крсту.
Већ у недељу увече, након обележавања уласка Господњег у Јерусалим, Православна црква вернике припрема за Страсну седмицу једном од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве, Литургијом пређеосвећених дарова, која упућује на хитање ка покајању, а служи се три вечери заредом. Црква подсећа на речи Исуса Христа, који упозорава да ће дан Божији доћи изненада и да верници морају бити спремни да небеског Женика дочекају и сретну. „Бити будан значи бити свестан да наш живот и свакодневица нису нешто безначајно, већ поље на коме се води највећа борба, она за сваку људску душу“, напомиње отац Борис Борисов из Саборног храма Светог Преображења Господњег у Софији.
„У нашем случају, борба за нашу душу између добра и зла, састоји се у томе да се непрестано трудимо да будемо великодушни, да се уздигнемо изнад тривијалности које нас тако неприметно воде у свакојаке грехе, да покушамо да се приближимо Богу. Ово је једна од главних порука. Код читања Јеванђеља, подсећамо се на параболу о десет девица – пет мудрих и пет неразумних, које не узеше са собом уља за светиљке. На грчком, јелеј (уље), поред светлости, значи и милост. О поноћи одоше да купе уље за светиљке, али узалуд, јер је већ било касно, Женик је већ дошао.“
У параболи, девице су душе, а уље – добра дела, а порука верницима је да добра дела током живота чине свакодневно, јер ће, када наступи Судњи дан, бити касно. Зато су у данима Страсне седмице верници посебно опрезни и у поступцима и у мислима, а храна им је оскудна, без уља, као и на почетку поста. Тако прочишћени, телесно и духовно, припремају се за исповест и причешће.
Свету тајну причешћа, најсветију тајну евхаристије, установио је Исус Христос непосредно пре него што је ухваћен: „Узмите, једите, ово је тело моје, које се ломи за вас, ради опроштења грехова!“ каже Он и благосиља вино: „Ова чаша је нови савез у крви мојој. Ово чините, кад год пијете, мени на спомен.“ У овим Спаситељевим речима, међутим, не треба тражити чисту симболику:
„Христос није рекао ’ево, овај хлеб је симбол мога тела’“, истиче отац Борис и објашњава: „Рекао је, ово је тело моје, по аналогији са тиме што је Исус Христос и прави човек и прави Бог у свој пуноћи. Тајна Евхаристије заиста је живот цркве, језгро хришћанског богослужбеног живота. Чињеница да Христос ово чини непосредно пре своје смрти на крсту показује да је то заиста најмудрији начин на који је Он поставио основе да ми, као психосоматска бића са душом и телом, исто тако асимилујемо његово распеће и смрт, којом искупљује читаво човечанство.“
У томе и лежи и смисао причешћивања на крају Страсне седмице, да, примајући део тела и крви Спаситељеве, причесници постану заједничари Божији, кроз чисто физичко примање Евхаристије. Тако верници не само да духовно комуницирају са Спаситељем, већ и телесно постају део Њега. Још један важан моменат ове вечере је изузетан пример понизности и посвећености који Христос показује када пере ноге својим ученицима. Овим свима нама показује како треба да служимо ближњима.
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографиjе: Дарина Григорова
Институт за историјске студије при Бугарској академији наука (БАН) организује данас научну конференцију на тему „Западне бугарске покрајине – историја и перспективе“ поводом обележавања 100. годишњице Уставотворног конгреса Организације избеглица из..
На данашњи дан пре 104 године Западне покрајине су присаједињене Србији. Анексија је извршена у складу с Нејским мировним споразумом, којим је окончан Први светски рат. У периоду између 6. и 8. новембра 1920. године, српске јединице окупирале су делове..
Једног хладног новембарског јутра 1917. године, у јеку Првог светског рата, из базе код Јамбола полетео је цепелин L59 ка Танзанији. Циљ лета била је испорука муниције и других материјала немачким војним јединицама које су се у том тренутку налазиле на..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..