Почетак 19. века. Мали параклис на брежуљку код села Гела у Родопима. Случајни путник бојажљиво отвара врата мрачне зграде и види икону испред олтара. Такву није видео у ниједном другом храму – икону свеца који држи гитару у рукама...
Ретко кад се деси да наиђемо на књиге аутора енглеског говорног подручја који пишу о Бугарској. Једна од њих је „Залазак лире” /„The Descent of the Lyre”/ која се крајем августа појавила на тржишту књига у Великој Британији, а 11. децембра објављена је и у САД. Овај историјски роман води читаоца у Беч и Париз, као и у Бугарску која је под турским јармом и прича како се на њеним просторима појавила једна гитара – инструмент који у оно доба није био карактеристичан за земљу. У доба насиља, у најтежим временима ропства када људи нису ни располагали својим животом, један човек жељан освете чије су руке натопљене крвљу, променио се под утицајем музике непознатог гитаристе који је путовао у Константинопољ.
Аутор ове неуобичајене књиге - млади британски писац и универзитетски предавач креативног писања Вил Бакингем, путовао је широм Бугарске да би стекао више сазнања и његов роман био што аутентичнији. Седам година после првог доласка писца у нашу земљу, након дужег проучавања бугарске историје, фолклора и музике, објављена је његова књига у којој нуди савремену интерпретацију легенде о митском Орфеју. Вил Бакингем је годинама живео са идејом о написивању романа о историји гитаре. Зашто га је привукла управо атмосфера Бугарске с почетка 19. века?
“Идеја о овом роману се постепено родила – каже млади писац. – Занима ме музика и сам сам музичар, а легенда о Орфеју одавно привлачи моју пажњу. Приликом мог првог доласка у Бугарску 2005. године, за време летњег распуста, био сам две недеље у Родопима и посетио село Гела. Изабрао сам ову планину, која ме је, за разлику од црноморских одмаралишта, привукла својом занимљивом митологијом, легендама, историјом и миром који влада у њој. Било је фантастично. Осетио сам да је управо то место у којем могу да напишем вредне приче. 2006. године дошао сам на конференцију у Софији и тада сам схватио да је Бугарска право место где желим да се одвија радња мог романа.”
Да би осетио атмосферу Бугарске и лакше комуницирао са мештанима, Вил Бакингем је почео да учи бугарски језик и за време свог трећег путовања већ је обилазио земљу сасвим сам. Његов једини сапутник била је класична гитара. Обишао је места у планини Родопи везана за легенду о Орфеју – село Гела које се сматра родним местом митског певача, пећину Ђавоље гротло у којој је, према легенди, Орфеј сишао у Хадово подземље с намером да покуша да врати своју вољену Еуридику међу живе. Посетио је и трачко светилиште код села Татул.
“Имао сам срећу да добијем стипендију Уметничког савета Енглеске (Arts Council England), што ми је омогућило довољно средстава и времена да се уклопим у атмосферу – каже писац. – Путовао сам возом кроз Париз, Беч и Румунију, делом зато што је главни јунак моје књиге Иван Гелски отишао на исто путовање. Затим сам извесно време боравио у Софији и овом приликом издвојио време да унапрдим свој бугарски који сам већ, морам признати, готово заборавио. Око годину дана сам учио језик сам, а касније ми се посрећило да нађем једног бугарског студента који ми је предавао и помогао да боље научим говорни језик. Неколико недеља сам га интензивно учио у Софији уз помоћ једног пријатеља и за ово време толико напредовао да сам могао сам да путујем по Бугарској, као и да наручим пиће у некој локалној крчми.”
За време својих путовања по Бугарској, Вил Бакингем је волео да ћаска са дружељубивим старијим женама, са којима се чак спријатељио. У томе му је помогло познавање бугарског језика, као и велика радозналост и изузетан смисао за детаље.
“Темељно сам проучио историју гитаре за онај део књиге чија је радња смештена у Париз, као и бугарску историју – каже Вил Бакингем. – Изненадило ме колико се мало извора о бугарској историји може наћи на енглеском језику. Прочитао сам све информације до којих сам дошао, укључујући једну невероватну књигу америчког етномузиколога Тимотија Рајса која ми је помогла да продубим своје разумевање веза између музике, културе и фолклора Бугарске. Одгледао сам бугарске филмове “Преломно време” и “Козји рог”. Прочитао сам и дела бугарских писаца преведена на енглески, која је у 80-им годинама 20. века објавио британски издавач Филип Алан. Сматрам да је доста тешко писати о прошлости неке земље са позиције спољног посматрача, посебно када човек не говори добро језик. То је деликатан задатак. У Бугарској сам снажно осећао да је историја у великој мери жив организам. Цела тема о османској владавини и борби против ње изузетно је важна. Тако да сам се у једном тренутку збунио због задатка који сам себи поставио.”
Званична промоција књиге “Залазак лире” одржана је у Лестеру где Вил Бакингем тренутно живи и ради. За сада се роман може читати само у оригиналу, на енглеском језику.
“Неколико мојих бугарских пријатеља тренутно чита књигу и са великом напетошћу очекујем њихову “пресуду”. Док сам је писао, мислио сам на две групе читалаца. Једну групу чине они у Великој Британији и САД, а другу – читаоци који су снажно повезани са Бугарском. Моја велика жеља је да роман буде преведен на бугарски и да добијем реакцију бугарских читалаца. Бићу веома срећан ако им се допадне”, каже Вил Бакингем.
Превела: Марина Бекријева
Фотографиje: лична архива
