Никола Манев, Лачезар Ошавков и Павел Којчев су отворили изложбу посвећену Николи Арашеву

објављено 23.10.09. 10.44

Никаола Арашев - Јесењи пејзаж, друга половина 20. века

Фотографија: Венета Павлова

Тачно 50 година откако су завршили Гимназију за ликовне уметности у Софији, двојица познатих бугарских сликара: Никола Манев и Лачезар Ошавков, као и вајар Павел Којчев, отворили су заједничку изложбу у знак сећања на њиховог учитеља Николу Арашева. Изложба је отворена у галерији Ликовне академије у Софији и повод је да бугарска публика поново открије стваралаштво Николе Арашева, једног од познатих представника експресионизма у Бугарској /1895 – 1984./. Никола Арашев је учествовао у заједничким репрезентативним изложбама бугарских уметника у првој половини 20. века у иностранству, као и у самосталним изложбама и Софији и његовом родном граду Старој Загори. Добитник је ордена „Кирил и Методиј“, а као педагог је оставио најбоља сећања код својих пулена.

„Највредније су оне лекције Николе Арашева које су нас научиле да волимо своју професију, изјавио је за Радио Бугарску Никола Манев. – Постоје две врсте професора: врло способни, чак генијални, али лоши педагози, који чине тако да студенти избегавају њихове часове. А има и таквих који васпитавају праву љубав према професији. Такав је био Никола Арашев. Његови су часови били забавни, у кабинету је увек владало добро расположење које је он сам стварао, а научио нас је ентузијазму за уметности. Ова изложба је знак поште према нашем учитељу, а у њој су приказана дела сваког од нас из 50-их година прошлог века. Ја сам пронашао пет ствари које сам радио под погледом проф. Арашева, а представљам и пет мојих савремених слика, из ове и прошле године. Између њих наравно постоји велика разлика, коју треба да установи публика. Данас 50 година касније, сећамо се са захвалношћу нашег професора, захвални смо што нам је дао пуну слободу да се развијамо и тражимо свој стил.“

„Он ми је био професор на првој и другој години у гимназији, када смо учили сликарство, графику и скулптуру, затим смо се поделили по струкама, прича Павел Којчев. - Тада нам је Никола Арашев водио сликарство. Био је добронамеран, али ипак објективан. Веома сам му захвалан за то што је био први човек који ми је рекао да нисам добар за сликарство. Ја сам, међу нама речено, то знао. Сећам се да смо на другој години имали годишњи испит: мртва природа са лонцем. Некако сам је „дотерао“, али осећало се да немам смисао за сликање. Тада ми је он то деликатно рекао, иако ми је дао добру оцену. Био је у праву, али највреднија ствар код њега, као и код осталих професора, био је морал у уметности. То нам је остало за цео живот, и данас је у великом дефициту. Ја, Никола Манев и Лачезар Ошавков смо завршили гимназију заједно, затим смо заједно уписали Ликовну академију. После прве године Никола Манев је отишао у Француску, Лачезар је отишао у Париз након што је завршио Академију, тако да смо он и ја студирали заједно пет година: он сликарство, а ја скулптуру. Управо због тога што смо пријатељи још од 1954. године ја сам пристао да учествујем у овој изложби, која је иначе сликарска.“

Никола Манев и Лачезар Ошавков су још 60-их година отишли у Француску, а Којчев је остао у Бугарској. Сва тројица су међутим оставила своје трагове у бугарској уметности, имају бројне изложбе у свету, а дела им се налазе у престижним збиркама.

Ево и мишљења Лачезара Ошавкова о изложби:
„Морам да кажем да у њој има један одличан аутопортрет Арашева из 30-их година, који је можда једно од најбољих дела бугарске ликовне уметности уопште. Ја учествујем са платнима рађеним у Ликовној гимназији између 1957. и 1959. године, неколико ствари са првих година на Академији, и само једном мртвом природом коју сам радио у 21. веку. Тако се врло јасно види разлика између периода акумулације, када смо пролазили кроз све могуће утицаје: реализам, импресионизам, постимпресионизам итд., док свако изнађе свој стил. Изложен је један прелеп бронзани портрет који ми је Којчев урадио 1959. године, на који сам ја врло поносан, као и мој портрет Николе Манева који сам сликао 1957. године. Може се видети и још много тога.“

Превео: Георги Стојчев

По публикацията работи: Венета Павлова

Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Подели

Никола Манев, Лачезар Ошавков и Павел Којчев су отворили изложбу посвећену Николи Арашеву

Више из ове категориjе

110 година од прве пројекције првог бугарског играног филма

Нови филм Стефана Командарева сврстао се међу најбоље копродукције

Народна музика из Гуејџоуа у Пловдивском Регионалном историјском музеју

Музеј „Велики Преслав“ представља руту Ћирила и Методија у Бугарској