Могућности и подводно камење у Лисабонском уговору за будућност европске демократије по мишљењу бугарског посланика у Европском парламенту Андреја Ков

Лисабонски уговор који је ступио на снагу 1 децембра 2009. г. дао је више овлашћења Европском парламенту као представнику воље европских грађана и њиховом заступнику у формирању европских политика. Међутим, да ли је то довољно? Има ли у новим правилима ЕУ подводног камења и каква ће бити Европа у даљој перспективи? О тим питањима у Бугарској и свим земљама чланицама ЕУ покренута је широка дебата под мотом „Европа 2020. – визија грађана“ уз учешће њихових представника у Европском парламенту. У интервјуу РБ европски посланик из парламентарне групе Европске народне партије и члан Одбора за спољну политику Европског парламента Андреј Ковачев је објаснио:

„Већ дуго времена између земаља чланица ЕУ води се дебата о дефициту демократије у европским институцијама и недовољној легитимности Европске комисије и Европског савета. Разлог тога је то што они нису директно изабрани од стране европских грађана. Лисабонски уговор представља први и прихватљиви компромис у правцу повећања демократичности европских институција и стварања транспарентнијих и грађанима ближих политика. С једне стране то се остварује преко увођења могућности за европску грађанску иницијативу. Наиме – уз прикупљање потписа преко милион грађана најмање из 9 земаља чланица може се захтевати да о одређеној теми Европска комисија узме у обзир став грађана. С друге стране, то се остварује повећањем важности Европског парламента. Према Уговору из Нице Европски парламент и Европски савет могу да доносе заједничку одлуку по питањима из 33 области. Сада је број области у којима одлуке Европског парламента имају једнаку тежину са онима земаља чланица ЕУ, заступљених у Савету, повећан на 85. Управо због тога, по мени, Лисабонски уговор јесте први добар корак у правцу побољшања демократичности у Европи и учешћа грађана у формирању европских политика“, каже Андреј Ковачев.

Он, међутим,сматра да у Лисабонском уговору има и подводног камења. По његовим речима, исти оставља могућност за другачије тумачење права на грађанску иницијативу. „У Уговору стоји да тих милион потписа треба прикупити у довољном броју земаља чланица, објашњава г. Ковачев. - Да би елиминисале ту нејасноћу, земљечланице су се за време шпанског председавања ЕУ окупиле у Мадриду и донеле одлуку о прецизирању – односно, да је потребно прикупити потписе грађана 1/3 земаља чланица. Тј., за подношење неког захтева на разматрање потребно је прикупљање потписа грађана 9 од укупно 27 земаља чланица. Али има и низа других детаља који садрже нејасноће, а о којима тренутно расправљају земље чланице, а такође и невладине организације и грађанско друштво. На пример, на који ће се начин идентификовати ти грађани? Ко ће вршити контролу над организацијама које би иницирале грађански референдум, да се не би дозволило, рецимо, да одређени лобистички интереси и компаније утичу на ову или ону одлуку дотичних грађана? Који су извори финансирања тих грађанских иницијатива? Или, рецимо, да ли се можда не ради о недопустивим иницијативама?“
„На пример, могуће је да је покренута иницијатива о грађанском референдуму о увођењу смртне казне, прецизирао је Андреј Ковачев. - А то је недопустиво. Или пак, о правима неке мањине – и то не би смело бити предмет грађанског референдума. Тако да има пуно тих ствари које треба разјаснити и утаначити у вези са том европском грађанском иницијативом. Ипак, то је исправан правац – корак ка ангажовању грађана у европским политикама, активирању њиховог учешћа на изборима. Лично ја присталица сам идеје да убудуће и самог председника ЕУ бирају директно грађани. Тако ћемо ми, грађани испољавати знатно веће интересовање за дешавања у ЕУ и за саму личност њеног председника. Залажем се и за састављање заједничких европских партијских листи. На изборима за Европски парламент да гласамо за Европску народну партију, европску социјалистичку партију или за либералну партију, како би грађани заиста могли да направе разлику између европске и националне политике, како би се за време избора за европски парламент усредсредили не на локалне, односно националне проблеме, а и на европске и да управо они буду одлучујући у њиховом избору приликом гласања.“

Према Андреју Ковачеву, у свим земљама ЕУ води се активна дебата о питању постојања „европског идентитета“ и о томе у којој је мери он у противречности са националним идентитетом. „Било би ми драго да таква дебата заузме водеће место и у Бугарској, каже он. - Да бисмо почели говорити о нашем европском идентитету и посвећености заједничким европским вредностима. То ни у ком случају не би требало да буде на штету нашег националног идентитета. Нормално, морамо се поносити што смо Бугари, али ми смо уједно и Европљани!“

Што се тиче све већег преплитања функција националних парламената и Европског парламента у контексту визије о ЕУ 2020. г. о којој се води широка дискусија, европски посланик из Бугарске је категоричан, да ће улога националних парламената све више расти.

„Од посебног значаја је да национални парламенти што пре постану свесни нове могућности која им се пружа за утицај на одлуке европских институција и на тај начин да спроведу у праксу темељни принцип супсидијарности. Наиме – свака одлука која би се ефикасније могла донети на нижем нивоу – националном, регионалном или локалном, мора се донети управо на том нивоу, објаснио је Андреј Ковачев. - Као и у Бугарској – одлука која би се ефикасније и брже могла донети у некој општини, мора се донети тамо, а не на обласном или националном нивоу. Тако и ЕУ треба да препусти националном парламенту, локалној самоуправи доношење оних одлука које се ефикасније могу донети управо на том нивоу, објашњава он. Увек као пример наводим европску директиву о роминг услугама, јер је лакше схватити тачно о чему се ради. Било је ефикасније на европском нивоу, европском директивом прописати максималне цене роминг услуга у ЕУ, него да свака земља чланица сама одреди њихов износ. У противном, не би било могуће имати ефикасну регулативу која би истом снагом важила у свих 27 држава чланица Уније. Међутим, има и супротних примера – када конкретан проблем треба решити на националном, а не на европском нивоу.“

Превод: Албена Џерманова

Подели

Могућности и подводно камење у Лисабонском уговору за будућност европске демократије по мишљењу бугарског посланика у Европском парламенту Андреја Ковачева

Више из ове категориjе

КНСБ: Најсиромашнији Бугари постају све сиромашнији и то брзим темпом

Инфлуенсери обавезни да плаћају порез

120 година од првог зимског успона на Черни врх

Документарна изложба под отвореним небом Софије поводом Дана ослобођења Бугарске

Први март – посебан дан за Бугаре

Мартенице – прави хит у бугарској продавници у Бриселу