Село Бели Осам у Тројанском делу Старе планине привлачи туристе својом лепом природом, старим занатима очуваним кроз векове и укусним локалним јелима и специјалитетима. Међутим, мало коме је познато да је ово сеоце скривено у недрима планине, на неки начин повезано са једном трагедијом која је почетком 20. века уздрмала свет. Реч је о потонућу брода „Титаник” који је остао као симбол највеће поморске катастрофе‚ то је легенда која живи већ скоро читав век. На у оно доба највећем путничком броду на свету било је и путника из Тројанског краја Бугарске. Један од њих је само чудом избегао сигурну смрт. Када се вратио у своје родно место‚ подигао је велелепну кућу која је данас претворена у етногафски комплекс са јединственом музејском збирком.

„Откријте Нови свет”, „Крените у Америку – колевку благодети”! Плакати са овим апелима залепљени по многим насељима у  Тројанском крају, променили су у 1912. години судбине многих Бугара. У дугом реду испред канцеларије путничке агенције у Тројану стајао је и 16-годишњи Каљо Ненов. У рукама је држао торбицу са 30 златника – толико је коштао пут до Америке која је била његов највећи сан. Заједно са још 50 својих сународника, Каљо је отпутовао у лучки град Саутемтон‚ одакле је брод „Титаник” требао да отплови за Америку. „Људи из Тројанског краја су били широког кроја, са авантуристичким духом. Многи су кренули на прекоокеанско путовање у потрази за срећом и лаком зарадом”, каже Цветан Димитров, власник етнографског комплекса „Стомните” (у преводу „Крчази”) у селу Бели Осам. Међутим, на злосрећни брод се нису укрцали сви Бугари који су добили карте за пут „Титаником”. Понесени еуфоријом, пре отпутовања брода су се неки од њих толико напили да нису били у стању да се помакну‚ па су на тај начин избегли смрт у леденим водама океана. Други пак су, баш као и у случају Каља Ненова, у последњем тренутку продали своје карте по изузетно високој цени и одлучили да путују следећим бродом до „Обећане земље”. Претпоставља се да је у бродолому погинуло свих 40-ак Бугара који су путовали у трећој класи на „Титанику”.

„Међу њима је било 7 становника суседног села Гумошник којима је подигнут споменик – прича Цветан Димитров. – Погинуло је и двоје људи из оближњег села Сеник, а једна особа је преживела. Највише жртава – 11‚ било је из села Садовец код Плевена. Када је „Титаник” потонуо, многи Бугари који су продали своје карте, одустали су од путовања у Америку, али Каљо није. Он је провео тамо 9 година.”

У Новом свету Каљо Ненов је радио као дрводеља и зидар и успео је у сваком свом подухвату. Добио је на коцки огромне своте новца и 1921. године вратио се у своје родно село Бели Осам где је подигао прелепу кућу, у близини очеве куће. Мештани и данас причају о његовом богатству и издашном срцу.

 
„Када смо купили две куће које смо претворили у породични хотел – наставља Цветан Димитров, – нисмо ни претпостављали да ћемо наићи на ову узбудљиву причу све док нисмо нашли у остави отрцани кофер са натписом „Варна-Њујорк”. У њему смо открили јединствене фотографије, документе и писма, укључујући и штедну књижицу Каља Ненова на којој је имао огромну у оно доба суму од 350 америчких долара.” Нови власници су одлучили да сачувају аутентични стил кућа из доба Препорода, а у једној од њих су приредили музејску збирку посвећену животу Каља Ненова. Посетиоци етнографског комплекса као да прелазе у другу временску и просторну димензију.

Све је израђено од дрвета и камена, намештај је старински, са аутентичним старим поњавама и орманима. Стране туристе привлачи старински амбијент комплекса и пуно занима бугарски траг у трагедији „Титаника”. Они се распитују за појединости, разгледају фотографије Каља Ненова, читају његова писма. Опште узев, Каљова сторија се претворила у велику туристичку атракцију. Цветан Димитров верује да дух Каља Ненова још увек живи у његовој некадашњој кући и чува живу успомену на тог Бугарина који је имао смелости да оствари своје снове.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Венета Николова