Кристина Николова је рођена у породици филмских радника. Њена мајка Емилија Стоева предаје на Националној академији позоришне и филмске уметности, а њен отац камерман Георги Николов је снимио многе од филмова познатог бугарског редитеља Ивана Ничева. И мада се очекивало да ће кренути стопама својих родитеља, када је била ученица последњег разреда Школе са наставом на енглеском језику Кристина је одлучила да отпутује у Америку да би студирала економију.

Имала је 17 година када се упустила у велику америчку авантуру. Прво је уписала колеџ у Чикагу. Међутим, брзо је схватила да ипак цифре и рачуни нису најбоља варијанта за њу и определила се за филмску уметност. Признаје да јој је на самом почетку било веома тешко јер није имала skype, нити новац за телефон због чега данима није могла да се чује са родбином и пријатељима. Осећала се као сироче остављено на другом крају света.

Након дипломирања на колеџу у Чикагу отпутовала је у Лос Анђелес. Била је чврсто решена да ће радити оно што воли и неће бити конобарица као многи други. Само након недељу дана добила је посао камермана у нискобуџетском филму који је по њеним речима био прави ужас. Али била је срећна што јој је посао везан за филм. Наредних година радила је различите послове – била је филмски сниматељ, монтажер, редитељ и продуцент. Постепено је број њених пријатеља који су се определили да своје филмове сниме у Бугарској растао јер је код нас много јефтиније, а имамо изванредне професионалце. Кристина је путовала са њим да би им помагала. Била је и главни камерман два документарна филма бугарске редитељке Зорнице Софије „Смрт и цео пут натраг” и „ModusVivendi”. Иако је крхке грађе Кристина се никад није жалила на тежину камере. Каже да је њен рад пре свега креативан. „Потребан је и смисао за покрет, за светлост”, тврди она. Међутим, њена мајка је упорно веровала да јој ћерка мора наставити школовање у САД. Кристина ју је послушала и уписала магистарске студије:

„Конкурисала сам на три места – на Њујоршком универзитету за смер „Режија”, на Колумбијском универзитету – на одсеку филмске и ТВ продукције и на Америчком филмском институту на одсеку филмске и ТВ камере. Примили су ме на сва три места и онда сам одлучила да ћу студије наставити тамо где добијем стипендију. Тако сам уписала Школу уметности Тиш и није ми жао. Испоставило се да је режија била најбоље решење за мене. Пет година провела сам на универзитету, пуно тога сам научила, тамо сам упознала свог мужа...”

Њен супруг Пол Далио је такође редитељ. Када је написала сценарио за свој први играни филм „Вера, љубав и виски” он га прерадио и подржавао је у свакој етапи снимања. Овај филм који прича о животним изборима жене пуно значи младој Бугарки. То је филм о унутрашњој дилеми – шта да изаберемо – своје срце или ипак, сигурност, емотивну или финансијски стабилну будућност. „Већина дебитаната враћа се у прошлост и почиње отуда износећи своје интимне доживљаје. И ја сам то урадила. Хтела сам да испричам о својим доживљајима са пријатељима када сам се сваког лета враћала у Бугарску, о својим љубавима. Можда је овај филм покушај осмишљавања чињенице да сам ја емигрант – објашњава Кристина. - Међутим, мој филм није само емигрантска већ и љубавна прича.”

Занимљиво је што у филму „Вера, љубав и виски” главну јунакињу тумачи македонска глумица Ана Стојановска, која физички много личи на Кристину. „Ана је моја филмска верзија – виша је и лепша од мене. Много је слатка” – каже у шаљи редитељка. Како ју је нашла?

„Милчо Манчевски, познати македонски редитељ филма „Пре кише” је био мој предавач у Њујорку и добро се знамо. Тражила сам глумицу за улогу Нели и пошто по мени Македонци имају неки посебан шарм и опуштени су, замолила сам га да ми препоручи неку „ватренију глумицу”, а он ми је рекао: „Немаш проблема! Имам ја најватренију! ” . Отишла сам у Македонију и он ме упознао са Аном која је пре тога играла у његовом филму „Мајке”. Главну мушку улогу сам већ била поверила Валерију Јорданову, а након што сам их упознала брзо сам приметила да између њих постоји хемија и већ сам знала: мој избор је прави.

Што се глумца Валерија Јорданова тиче, могу рећи да сам још док сам радила на сценарију знала да ће главну мушку улогу тумачити он, јер је за мене он изванредан глумац”, каже Кристина Николова.

До сада је филм „Вера, љубав и виски” који је сниман у Бугарској и САД учествовао на многим фестивалима, а освојио је и награде. Међу њима су „Златна ружа” за деби на фестивалу у Варни 2012. г, велика награда Међународног филмског фестивала у Даласу, награда за најбољи европски филм 29. Међународног филмског фестивала у Монсу /Белгија/.

Превод: Албена Џерманова