„Наше чудо“, „наш спас“, изванредан млади човек“. Овим топлим речима и са дубоком захвалношћу становници планинских градића Добриниште и Јакоруда и оближњих сеоцета говоре о деветнаестогодишњаку Кристијану Ваклинову. Младић је постао херој у њиховим очима због тога што је добио скоро двогодишњу битку са институцијама и захваљујући његовим напорима, поново саобраћа вечерњи воз на релацији Добриниште-Јакоруда.

Кристијан не сматра да је извршио херојски поступак. За себе каже да је скроман дечко из Пазарџика који покушава да према својим могућностима чини добра дела. Међутим, он не крије радост што је помогао обичним људима. Иако Кристијан не придаје бог зна какав значај свом поступку, вест о њему је обишла многе медије. Један од разлога је можда тај што је код нас, нажалост, мало примера да дечаци његових година подрже неку социјалну ствар која се њих лично не тиче. Да не говоримо да се на прсте могу набројати случајеви у којима је обичан човек добио битку са институцијама.

Кристијан Ваклинов и његова породица већ 6 година живе у Софији. Он је завршио Гимназију са наставом на шпанском језику, а тренутно је студент на Универзитету за националну и светску привреду, смер финансије, рачуноводство и контрола. Кристијан каже да се определио за ове студије зато што су озбиљне и нуде више могућности за проналажење посла, а такође из љубави према математици. Шта га је натерало да се бори за једну племениту ствар?

„У последње две године ускотрачни воз је мени био нешто као хоби јер волим да путујем и фотографишем свет око себе – прича Кристијан Ваклинов. – Постепено сам упознао разне људе, службенике, начелнике, мештане, туристе. Тако сам дубље ушао у суштину ствари и случајно сазнао о проблемима локалних људи. Крајем 2011. године укинут је вечерњи воз на релацији Добриниште-Банско-Разлог-Јакоруда-Велинград-Септември. Услед тога је више десетина људи напустило посао, неки су купили аутомобиле, други спавају на железничким станицама. Дакле, свако се спасава како зна и уме. Овим возом становници села су у раним јутарњим сатима путовали до насеља Јакоруда и Банско где су радили, а навече се њиме враћали кући. Једног дана 2012. године одлучио сам да спроведем анкету међу путницима воза у чему су ми помогли моји школски другови. Питали смо их да ли има довољно возова, какво је стање вагона и шта би урадили ако пруга буде затворена, јер је, како се причало, нерентабилна. Железнички саобраћај има социјалне функције, посебно у региону где се креће ускотрачни воз. До многих насеља нема путева и мештани рачунају само на њега, пешаче километрима до неке од железничких станица без обзира на временске неприлике. Вожња аутомобила зими је отежана. Има само један-два аутобуса, цена аутобуских карата је двоструко већа од цене возних карата, а људи су сиромашни. Док је трајала анкета, неколико жена из места Јакоруда је нас замолило да упутимо захтев надлежним службама у Софији како би сазнале да је вечерњи воз од виталног значаја за овдашње људе. Зато сам одлучио да напишем неколико писама одговарајућим органима да би био поново успостављен железнички саобраћај бар до Јакоруде.“

Младић је упутио писма различитим институцијама, међу којима и Бугарским  државним железницама, Извршној агенцији за управљање железничким саобраћајем и Министарству саобраћаја. У већини случајева или није добио одговор или је он био негативан. После смене власти у пролеће прошле године, Кристијан је учинио последњи покушај, али је овог пута послао писмо премијеру Пламену Орешарском у којем је навео социјалне аргументе. „Није нормално да се у 21. веку људима који живе на подручју са огромном незапосленошћу, али упркос томе са позитивним природним прираштајем становништва, онемогућава нормалан свакодневни живот“, написао је Кристијан Ваклинов. Он је уз писмо приложио прикупљене потписе мештана насеља са захтевом за пуштање у саобраћај вечерњег воза. Његови напори су уродили плодом и од децембра 2013. то је већ чињеница.

Ускотрачна пруга Добриниште-Септември једина је те врсте у Бугарској. Она пролази кроз живописне пределе и у њеном развоју као туристичке атракције Кристијан Ваклинов види још једну могућност да буде очувана и штавише, да доноси паре.

„Ускотрачна пруга је национално богатство – убеђен је млади човек. - Она повезује Горњетракијску низију и три планине. Пролази кроз Родопе – најлепшу бугарску планину, Рилу и Пирин и завршава се у Разлошкој  котлини. Траса пруге повезује градове Велинград и Банско, познате као балканске престонице спа и ски туризма. Пруга вијуга поред једних од најтоплијих извора минералне воде на Балкану код села Варвара, затим иде кроз село Дорково, у чијој близини је откривено највеће палеонтолошко налазиште у Европи и отворен Плиоценски парк. На траси ускотрачне пруге налази се највиша железничка станица на Балкану код села Аврамово, која лежи на 1.276 метара надморске висине. Путовање овом рутом је права авантура, а романтика се осећа у ваздуху. За 5 сати пролази се 125 километара и доживљај је непоновљив. Томе свакако доприносе и мештани, помаци, који су сачували своју самосвојност и начин живота с краја 19. века.“

Кристијан каже да воли Бугарску и нада се да ће наћи свој пут и имати будућност у домовини. „Верујем да је моје место у Бугарској. Овде сам се родио и морам радити за своју земљу. Јер ако сви одлазимо, после нас ништа неће остати“, рекао је Кристијан Ваклинов

Превод: Марина Бекријева