Златоград је одвајкада био капија ка великом свету и његови становници с разлогом тврде да одавде почиње Бугарска. У овом градићу на граници са Грчком допире не само животворни дах и топлота Егејског мора, већ и утицај различитих култура које су оставиле снажан печат на локалне обичаје и начин живота. Данас овај чаробни кутак у планини Родопи фасцинира туристе својима белим кућама и некадашњом атмосфером насеља из доба Препорода.

У Златограду је изграђена прва у Бугарској поштанска станица чија зграда и данас постоји. У језгру старог града налази се црква Успења Богородичиног из 1834. године која је најстарији храм у Родопима, подигнут за време османске владавине. Ту је отворена и прва у целом подручју манастирска школа. У доба националног препорода овде су најпре стигли новитети из Европе у области технике и пољопривреде. У 19. веку становнице Златограда су прве замениле традиционалне сеоске ношње елегантном градском одећом која је била последњи крик европске моде. Данас је град поново на једном од првих места, сада већ по предузетничком духу и креативним пословним идејама. Захваљујући иницијативи једног локалног бизнисмена, почетком 21. века стара градска чаршија се препородила за нови живот. Личним средствима овог предузетника, као и новцем из европских фондова рестауриране су напуштене и оронуле куће, а у њиховим приземљима су отворене занатске радионице. Тако је настао за сада једини код нас приватни Етнографски ареалан комплекс. Град који је био препуштен забораву, данас је пун туриста.

-  Године 2001. постојао је само један хотел капацитета десетак лежајева у којем скоро да није било посетилаца. Сада је у граду изграђено много хотела и кућа за госте и сваке године он дочекује око 90.000 туриста – каже са задовољством предузетник Александар Митушев који је предузео иницијативу за обнову етнографског комплексаи туристичко уређење Златограда

Старо име града је Беловидово због његових блиставо белих кућа раштрканих попут птица по брдима и литицама Родопа. Шетајући улицама старог града,туристи се могу и сами уверити да он није изгубио ништа од свог некадашњег шарма и духа који вековима брижљиво негује. Прво што пада у очи човеку су црвени кровови кућа покривени црепом, са округлим белим димњацима из којих се зими вије дим који се повлачи преко планине. Већина кућа су старе преко 200 година и изграђене су од камена, дрвета и черпића, а неке су још увек настањене. Друге куће су претворене у мале хотеле, а треће у радионице у којима стари занати, типични за овај крај Бугарске доживљавају прави препород. Уграбите прилику да свратите у радионице дубореза, ножарства, грнчарску и казанџијску радионицу или пак код локалног златара који израђује изузетно лепе пафте, огрлице, минђуше и свакојаки накит по старим технологијама. У ткаоници ће мајстори вам показати како се ткају родопски губери и биљци, а у седларници можете видети како су некад израђивали седла за коње и магарце, амове и узде. Једне од првих шиваћих машина увезених у Бугарску пре више од 150 година, приказане су у овдашњој радионици за шивење, у којој се могу купити ручно израђене кошуље, прегаче, па чак и родопске народне ношње. „Истражујемо старинске ношње које нам помажу да учимо занат“, каже Марина Теритова, мајстор гајтана и додаје:

-  Гајтан је вунена упредена или плетена врпца која је у прошлости служила за порубљивање одеће и као украс. Некад се по гајтанима на ношњама могло препознати да ли је човек богат или сиромашан. Пошто свако не може себи приуштити да купи родопску ношњу, ми израђујемо и продајемо разне сувенире од гајтана.“

Ако вас пут нанесе у Златоград, уживајте до миље воље у естетици етнографског комплекса, миру и тишини и задивљујућој архитектури овог града. Ту је и Стари кафић из 1823. године где ће вас обавезно послужити типичним локалним специјалитетом - кафом на песку. У градским механама и ресторанима угостиће вас укусним и здравим јелима. Иначе, у Златограду и његовој околини постоје бројне могућности за смештај. Лети је, ипак, боље да нешто раније направите резервацију јер се у овој сезони тешко налазе слободна места. Исто се односи и на фолклорне фестивале који се редовно одржавају у Етнографском комплексу Златограда. Тада уске улице врве од мештана обучених у народне ношње и туриста наоружаних фотоапаратима и камерама. Без обзира да ли је у питању фестивал вина или старих градских песама, реконструкција народног обичаја за призивање кише „Пеперуда“ (“Лептир“) или пак популарна „Скариада“ – празник традиционалног роштиља балканских народа, све ове манифестације протичу у лепој атмосфери, уз песму, музику и весеље. Златоград вас очекује са пуно пријатних изненађења!

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Венета Николова