Ако на једном месту окупиш две предузимљиве пријатељице које воле децу, а које су истовремено убеђене да математика није досадна дисциплина него је управо обрнуто, шта се може добити? Тачни одговор на задатак је – Центар забавне математике или друкчије речено, пријатно и опуштено место где деца узраста између 4 и 12 година откривају лепоту математике кроз игре, решавање занимљивих задатака, плес бројева и глуму. Његове оснивачице Светлана Горанова и Гаља Пенчева загрејале су се за ову егзактну науку још док су биле ученице у Софијској математичкој гимназији.

По завршетку школе њих две су се разишле. Светла је магистрирала математику у Немачкој, а Гаља је постала дипломирани инжењер авијационе технике. 2010. Светла је добила Erasmus Mundus стипендију за програм „Ерасмус за младе предузетнике“ и прошла праксу у Интерактивном музеју “Immaginario Scientifico” у Италији. Управо тамо је научила како организовати забавне радионице о научним темама. Није јој било тешко да за ту идеју задобије Гаљу која је, још док је била на студијама, волела да помаже колегама у усвајању знања. Тако је пре нешто више од 3 године у Софији настао Центар забавне математике. Младе даме су саме разрадиле програм, смислиле забавне задатке и математички плес бројева којима почињу вежбе најмлађих.

„Обично бирамо неку тему за коју сматрамо да ће бити занимљива за децу – каже Гаља. - Почињемо да претурамо по разним књижицама, веома често користимо стару руску математичку литературу, а претражујемо и сајтове на интернету. Онда нам је најбитније како све то посложити да би деци било забавно - рецимо замишљамо како да децу одведемо у Земљу забавне геометрије или пак да им испричамо неку бајку која може бити добра инспирација за бављење математиком. На тај начин их бављење математиком не оптерећује, деца понекад питају: „Ми нисмо решавали задатке са бројевима. Зар је то стварно била математика?“

Деца су изузетно радознала, наставља Гаља. „Зато сваки пут подижемо летвицу и тиме стварамо већи изазов. Учимо их да буду стрпљива и трудољубива, јер у математици човек треба да поступа континуирано и да буде истрајан у раду.“ Малишани напредују у знању и тако што преузимају улоге јунака из различитих бајки. У помоћ им понекад прискачу принцезе Цифранка и Геометранка које се непрестано споре око тога да ли су у математици битнији бројеви или геометријске фигуре. Ове вежбе и игре наилазе на велико интересовање деце не само у Центру, него и у неколико школа у Софији и представљају један од избора ваннаставних активности основаца. Математички рођендан – то је још један начин на који две младе ентузијасткиње провоцирају знатижељу деце. „Немојте мислити да на тим празницима решавамо задатке – објашњава Светла. Деца треба да реше неkе загонетке у покушају да открију закопано благо гусара што им стварно причињава велико задовољство.“

Однедавно су се Светла и Гаља посветиле социјалној ствари – оне раде са децом из дома за незбринуту децу у граду Враца.

„Имамо идеју да радимо са напуштеном децом јер је тим малишанима јако потребно да им се грађа изложи на доступан начин. Многима фали знање, али важније је да она нису уверена у своје властите снаге – објашњава Светла. - Један од наших циљева је да ту децу оснажимо и да их научимо да се ослањају на властите снаге.“

Светла има сан да покрене путујуће забавне математичке игре:

„Наша велика жеља је да располажемо минибусом у који бисмо могли ставити свакојаке забавне ствари и којим би путовали креативни и забавни математичари. Они би могли изненадити децу на сваком месту и у свако доба. То је по нама добар начин за отварање и истраживање нових видика. Посебно желим да ступимо у контакт с децом са слабијим могућностима као са децом са оштећеним видом“, каже Светла.

Рецепт успеха две младе жене је „радити оно што волиш и радити га свим срцем.“

„Поштено речено на почетку сам мислила да ће то бити посао који неће нас ангажовати више од неколико часова дневно и да ћемо имати више слободног времена – признаје Гаља. - Испало је баш обрнуто. У првој години нашег рада са тешкоћама смо се носиле само нас две. Истини за вољу, уживале смо и подршку споља, на чему смо много захвалне. Али смо све радиле саме: биле смо учитељице, менаџери, пи-арови. То нас је учинило самопоузданије, флексибилније као и такве које показују много веће разумевање за људе и њихове проблеме. Једна од већих потешкоћа била је да убедимо родитеље као је оно што чинимо, корисно. Друге године нашег рада појавио се нов изазов – то је била комуникација са људима који раде за нас. Неки од њих су старији, али ми не бисмо могле да се према њима понашамо шефовски – да издајемо наређења или да их изгрдимо. Покушавамо да унапредимо наше вештине опхођења с људима, да створимо добар тим. Понекад нам полази за руком, понекад нисмо баш успешне. Битно је што стално учимо и усавршавамо се.“

Превела: Ана Андрејева