Радост је у томе да дајеш, а не само да добијаш, да живиш свесно и пуновредно. То је животна филозофија 30-годишњег Андреја Андонова који воли да ужива у животу. Он се не боји да каже истину, чак и када је она болна, воли да провоцира себе и људе. Није подложан аутоцензури и сву своју енергију усмерава на ствари у које верује. Са 22 године Андреј је већ био дипломирани еколог. Он сматра да је то једино образовање које је у складу са његовом жељом да буде што ближе природи. По њему, једна од заблуда којима наше друштво робује је да се онај ко има високо образовање и посао у струци већ потврдио.
Андреј Андонов је из мешовитог брака. Његов отац је пореклом из родопског градића Рудозем, а мајка му је Украјинка и зато је у детињству сваког лета боравио у Украјини. Попут многих младих људи Андреј је након стицања дипломе одлучио да заради нешто новца и отпутовао у САД.
„Идеја ми је била да останем тамо, зато што ми се ова земља допала. Америка је идеално место за активне људе где се ствари најлакше дешавају – каже Андреј. – Био сам у скоро свим савезним државама. Нешто више од три месеца радио сам у Мичигену, на граници са Канадом, а затим сам у току два месеца пропутовао Америку од истока до запада. Када сам мом америчком пријатељу Џонију показао на мапи своју маршруту, он је рекао да 99 одсто Американаца тако нешто не би никад учинило. А ја сам све то доживео. Прикупио сам пуно информација, али сам већином времена био сам и потреба да са неким поделим своја размишљања и осећања натерала ме је да се вратим у Бугарску. Носталгија је драма свих емиграната. Човек је сам у рају. То убија људе на Западу и без обзира колико добар био њихов живот и какве прилике имали да остваре своје снове, туга је присутна.“
У Бугарској се Андреј Андонов запослио у струци у једној од тада најбољих компанија за еколошки консалтинг. Међутим, за годину и по дана схватио је да тај посао није за њега, јер се суочио са реалношћу да је екологија пре свега „посао испод стола“. „Схватио сам да једини начин да се ствари промене јесте да се човек промени. Ако желиш да помогнеш да природа и човек живе у хармонији, мораш да дајеш, а не само да узимаш и рушиш. Ни закони, ни казне не би имали толико снажан учинак какав би имало то да сам инспиришеш људе, откривајући бруталну истину“, убеђен је млади мушкарац. Одлучио је да окрене свој живот за 180 степени и посветио се филму и филмским причама који су још у детињству изазивали његову радозналост и интересовање. Андреј је поново спаковао кофере, али овог пута за Ирску. У Даблину је дипломирао продуцирање дигиталних филмова.
„То је било пре 4-5 година када је дигитална револуција постала чињеница, када се фотоапаратима могао снимити квалитетан видео запис и професионални звук – појашњава Андреј. - Ирска, земља високих технологија и привлачно место за младе који желе да се усавршавају, одмах је прилагодила свој образовани систем. Обука укључује и теорију филма, али се настава своди само на индивидуални рад - кажу ти имена најбољих филмских стваралаца и дају ЦД са историјом филма и то је све. Ако је човек лењ, ништа неће научити из теорије. Али су уједно нас бесплатно учили како да само помоћу камере причамо разне приче и сторије. Наши професори су нам говорили да ако то научимо да радимо, моћи ћемо да стварамо филмове за милионе.“
Андреј Андонов се због носталгије поново вратио у Бугарску: „Одрастао сам у Родопима, а ова планина је магнет који те јако привлачи. Бугарска је јединствена земља. Био сам скоро на свим континентима, у многим земљама, али је Бугарска дивно место где се Исток и Запад, духовно и материјално на необичан начин сусрећу, додирују и преплићу“, каже Андреј. Он је основао фирму која продуцира рекламе, краткометражне и документарне филмове. Нека од тих остварења су се нашла у селекцији фестивала у Ирској, Египту, Француској и Бугарској. Крајем јануара ове године изашао је документарни филм Андреја „Да, ми можемо“ („Yes We can“). Он прича о сиромашном уличном музичару који верује да када човек прижељкује нешто и напорно ради, оно ће се свакако догодити. Тренутно Андреј ради на новом пројекту играног филма „Нико“ („No one“) који је независна продукција. Филм представља провокативну психолошку драму, а сценарио је дело Андреја Андонова и Јавора Веселинова, аутора четири романа која су преведена у иностранству.
„Често се шалим да је то скандинавски филм који сусреће француски у Родопима – каже Андреј. – Највеће издање за независни европски филм Cineurope посветило је пажњу синопсису филма. Разлог је у томе да је тај пројекат као провокација и начин причања приче нешто ново код нас и на Балкану. Ту има сексуалности, психологије, ствари које покрећу свет, као и много подслојева живота. То је веома смео и ризичан пројекат јер је тешко објаснити и докучити ствари и дешавања, а такође и изазов којем се екипа радо препустила.“
Андреј Андонов је мишљења да се бугарски филм сам утерује у аутоцензуру. Млади редитељ и продуцент успео је да придобије за свој филм „Нико“ познате уметнике међу којима су Гергана Плетњова, Силвија Петкова и Стојан Радев. Снимање филма почиње у августу.
Превела: Марина Бекријева
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Девето издање пројекта „Поезија у метроу“ свечано се отвара данас и трајаће до 23. децембра. Ова иницијатива, коју организује Пољски културни институт у Софији, омогућиће становницима и посетиоцима главног града Бугарске да у вагонима и на станицама..