Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2025 Сва права задржана

Бити избеглица у Родопима

БНР Новини
Фотографија: Деница Каменова

Дамаск – Турска – центар за избеглице у Елхову – центар за избеглице у четврти Овча купел у Софији – Осиково у планини Родопи. Осиково је последње село пре Рибнова до којег води дуги, кривудави пут. Пут Омара – мајстора посластичара, пут кројача Јусефа, пут помоћног радника Рафија и њихових породица је предуг. Бекство од ужаса рата ка будућности, у коју су већ изгубили веру.

"Стигли сте у земаљски рај, само што су Адам и Ева већ појели јабуку", обраћа се Кадри тројици мушкараца из Сирије за време нашег разговора. Он познаје толеранцију. Али познаје и бол овдашње стварности, коју лечи природним смислом за хумор и самоиронијом. А његови саговорници мисле само о Западу – о Немачкој, Данској, Финској. Живе и сањају да отпутују. Тамо, где има више могућности. Тамо, где има посла.


"Овде и ви немате шта да радити, и ви сте сиромашни, не ваља да ми вам крадемо посао!", каже Омар мушкарцима из села који су се окупили око њега. И наставља: "У Дамаску сам био мајстор-посластичар. Жена ми је предавала у школи. Имао сам стан, ауто, новац, имали смо живот. Сада живим и стидим се да не могу мојој ћеркици дати будућност". Његова мала Натали има свега 9 година. Отац Моаза и четворогодишње Марам – Рафи је Палестинац који је живео у избегличком кампу у Сирији. Сада је заједно са породицом смештен у малој кућици у дворишту локалне џамије. Јусеф и његова супруга пак живе код Мустафе. Он и његова жена не само да су им обезбедили смештај, али су и помогли Јусефу да се привремено запосли, дају им паре и храну.


Питам Мустафу шта може да натера човека да приминепознату породицу, а он ме гледа и не схвата. "Како шта? Моји су далеко. Раде у иностранству. И ови су нечија деца. И ови су далеко. Знам шта је да будеш далеко и колико је то тешко." Тако да брине о њима. А Јусефова супруга свугде прати своју домаћицу. "Разумемо се - каже Мустфа. - Јусеф нам прича о Сирији. Видели смо фотографије његове порушене куће. Сада су сви они бескућници." А лакше је живети заједно.

У овој малој кући у дворишту џамије живи породица Рфија

Одмах чим је са телевизије сазнао о кризи са избеглицама, хоџа села Осиково Џевдет се јавио софијском муфтији и рекао да би волео да помогне. Неки су се мештани успротивили идеји да се напуштена школа претвори у центар за избеглице (не желе "гето" у селу), али у дворишту џамије стоји празна грађевина где може да се смести једна породица, рекао је он. Међутим, почетком 2014. три породице су стекле хуманитарни статус и требало је да под хитно напусте центар у четврти Овча купел у главном граду, те су стога тражиле помоћ софијског муфтије. Он пак је звао Џевдет хоџу, тако да су породице Мустафе и локалног доктора прихватиле избеглице, а трећа се породица настанила у дворишту џамије.


Иако су избеглице нашли разумевање и гостопримство у родопском селу, оне би радије наставиле свој пут. Али је Европа затворила своје границе и тражи визе од људи са хуманитарним статусом. Док сањани статус избеглице добија исувише мало особа, а управо он обезбеђује скоро иста права као и бугарских грађана – у том броју да путују и раде у иностранству. Мустафа сматра да за Јусефа и осталих не би било добро да оду. Пак је и цена коју траже кријумчари превелика – од 500 до 1.000 евра. Мештани кажу да могу да помогну Сиријцима и да их пребаце преко планинског гребена, али се плаше да ће их у Грчкој ухапсити тако да ће ствари за њих постати још горе.


Избеглице не желе да говоре о Сирији и ужасима рата. Чак не желе да их снимају или пак фотографирају, јер им је родбина остала у Сирији и плаше се да им на неки начин не нашкоде, ако негде буду објављене њихове слике. После разговора Омар нас зове у своју кућу – у своју привремену кућу у Родопима. Испричава се да је све толико сиромашно и тесно. "И ви имате пуно проблема. Али су ваше право богатство људи. И ми ћемо вам бити заувек захвални", каже Омар. Онда мушкарац са наочарима и шарфом, који више личи на париског интелектуалца, него ли на избеглицу у родопском селу, устаје и одлази да се моли у локалној џамији за будућност, коју, како кроз тужни осмех каже, одавно не види. Захвалан је једино сиромашним људима, који су га примили отвореног срца.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Деница Каменова




Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Георги Парванов

Бугарска у демографском узлету: Више људи се насељава него што напушта земљу

Бугарска бележи позитиван демографски тренд: више људи се враћа из иностранства или досељава из других земаља Европске уније него што је напушта. Ову охрабрујућу вест пренео је Георги Парванов, експерт за људске ресурсе и члан Бугарске конфедерације..

објављено 30.12.24. 18.00
Илија Григоров (горе десно) и Јане Василев (доле десно).

Недалеко од Софије биће отворена фабрика грамофонских плоча

Производња грамофонских плоча у Бугарској престала је 1994. године, када је затворена фабрика „Балкантон“. Међутим, овај проблем постаће прошлост 2025. године отварањем прве фабрике плоча у земљи, која ће бити једина такве врсте на Балкану, потврдио је..

објављено 29.12.24. 09.30

Софијанци ће Нову годину дочекати уз светлосни спектакл уместо ватромета

Ове године, уместо традиционалних ватромета који изазивају стрес код људи и животиња, Софија ће приредити спектакуларни светлосни шоу, саопштила је Градска управа. Светлосни спектакл, који ће бити део празничног концерта на Тргу кнеза Александра..

објављено 29.12.24. 08.05