Дамаск – Турска – центар за избеглице у Елхову – центар за избеглице у четврти Овча купел у Софији – Осиково у планини Родопи. Осиково је последње село пре Рибнова до којег води дуги, кривудави пут. Пут Омара – мајстора посластичара, пут кројача Јусефа, пут помоћног радника Рафија и њихових породица је предуг. Бекство од ужаса рата ка будућности, у коју су већ изгубили веру.
"Стигли сте у земаљски рај, само што су Адам и Ева већ појели јабуку", обраћа се Кадри тројици мушкараца из Сирије за време нашег разговора. Он познаје толеранцију. Али познаје и бол овдашње стварности, коју лечи природним смислом за хумор и самоиронијом. А његови саговорници мисле само о Западу – о Немачкој, Данској, Финској. Живе и сањају да отпутују. Тамо, где има више могућности. Тамо, где има посла.
"Овде и ви немате шта да радити, и ви сте сиромашни, не ваља да ми вам крадемо посао!", каже Омар мушкарцима из села који су се окупили око њега. И наставља: "У Дамаску сам био мајстор-посластичар. Жена ми је предавала у школи. Имао сам стан, ауто, новац, имали смо живот. Сада живим и стидим се да не могу мојој ћеркици дати будућност". Његова мала Натали има свега 9 година. Отац Моаза и четворогодишње Марам – Рафи је Палестинац који је живео у избегличком кампу у Сирији. Сада је заједно са породицом смештен у малој кућици у дворишту локалне џамије. Јусеф и његова супруга пак живе код Мустафе. Он и његова жена не само да су им обезбедили смештај, али су и помогли Јусефу да се привремено запосли, дају им паре и храну.
Питам Мустафу шта може да натера човека да приминепознату породицу, а он ме гледа и не схвата. "Како шта? Моји су далеко. Раде у иностранству. И ови су нечија деца. И ови су далеко. Знам шта је да будеш далеко и колико је то тешко." Тако да брине о њима. А Јусефова супруга свугде прати своју домаћицу. "Разумемо се - каже Мустфа. - Јусеф нам прича о Сирији. Видели смо фотографије његове порушене куће. Сада су сви они бескућници." А лакше је живети заједно.
Одмах чим је са телевизије сазнао о кризи са избеглицама, хоџа села Осиково Џевдет се јавио софијском муфтији и рекао да би волео да помогне. Неки су се мештани успротивили идеји да се напуштена школа претвори у центар за избеглице (не желе "гето" у селу), али у дворишту џамије стоји празна грађевина где може да се смести једна породица, рекао је он. Међутим, почетком 2014. три породице су стекле хуманитарни статус и требало је да под хитно напусте центар у четврти Овча купел у главном граду, те су стога тражиле помоћ софијског муфтије. Он пак је звао Џевдет хоџу, тако да су породице Мустафе и локалног доктора прихватиле избеглице, а трећа се породица настанила у дворишту џамије.
Иако су избеглице нашли разумевање и гостопримство у родопском селу, оне би радије наставиле свој пут. Али је Европа затворила своје границе и тражи визе од људи са хуманитарним статусом. Док сањани статус избеглице добија исувише мало особа, а управо он обезбеђује скоро иста права као и бугарских грађана – у том броју да путују и раде у иностранству. Мустафа сматра да за Јусефа и осталих не би било добро да оду. Пак је и цена коју траже кријумчари превелика – од 500 до 1.000 евра. Мештани кажу да могу да помогну Сиријцима и да их пребаце преко планинског гребена, али се плаше да ће их у Грчкој ухапсити тако да ће ствари за њих постати још горе.
Избеглице не желе да говоре о Сирији и ужасима рата. Чак не желе да их снимају или пак фотографирају, јер им је родбина остала у Сирији и плаше се да им на неки начин не нашкоде, ако негде буду објављене њихове слике. После разговора Омар нас зове у своју кућу – у своју привремену кућу у Родопима. Испричава се да је све толико сиромашно и тесно. "И ви имате пуно проблема. Али су ваше право богатство људи. И ми ћемо вам бити заувек захвални", каже Омар. Онда мушкарац са наочарима и шарфом, који више личи на париског интелектуалца, него ли на избеглицу у родопском селу, устаје и одлази да се моли у локалној џамији за будућност, коју, како кроз тужни осмех каже, одавно не види. Захвалан је једино сиромашним људима, који су га примили отвореног срца.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: Деница Каменова
Изборни дан у главном граду Северне Македоније – Скопљу, протиче нормално, нема редова на бирачким местима. До поднева је гласало око 50 људи, а очекује се да ће до затварања бирачког места гласати преко 100 људи. У поређењу са претходним..
По седми пут у последње три године, Бугарска поново излази на биралишта у потрази за стабилном парламентарном већином. Као и на изборима одржаним у јуну ове године, излазност је слаба, а доминантан став грађана Софије, према резултатима анкете Радио..
У Аустралији живи скоро 6.000 Бугара, од којих је највећи број настањен у Мелбурну. Манчо Манев, заменик председника изборне комисије у овом граду, каже да је изборни дан протекао без икаквих потешкоћа. „Људи долазе насмејани, решени да искористе своје..