Пре 138 година избио је Априлски устанак – врхунац ослободилачке борбе бугарског народа против петовековног османског ропства. Иако је угушен у крви, он је постигао свој политички циљ – ставио је бугарско питање на дневни ред Европе, а жестоки обрачун са устаницима, њихов хероизам и самопожртвованост наишли су на широк међународни одјек.

Априлски устанак је избио 20. априла, односно 2. маја по новом календару 1876. године у Копривштици. Организовао га је Револуционарни комитет који је у Ђурђу 1875. г. формирао део младих бугарских емиграната у Румунији. Он је Бугарску поделио на 4 револуционарна округа. На чело устанка су стали револуционари који су својим подвигом или учешћем у друштвено-политичком животу земље после ослобођења оставили дубоки траг у времену и историји. Међу њима се посебно истичуХристо Ботев, Стефан Стамболов, Стојан Заимов, Георги Бенковски, Панајот Волов, Тодор Каблешков, Захари Стојанов. Устанак је избио превремено, јер је турска власт, због издаје, знала о његовој припреми. Поред огромне редовне армије, у устала насеља послат је и бројни башибозук. Многа од њих су спаљена, опустошена или опљачкана, поклано и побијено је око 30 хиљада људи. Скоро све вође и главни учесници устанка су погубљени. Један од њих је револуционар и велики Бугарин Цанко Дјустабанов.

Рођен је 13. маја 1844. године у Габрову, у богатој и старој породици чија је кућа и данас једна од најлепших зграда из доба Препорода у центру града. Он је нећак истакнутог просветитеља и оснивача прве бугарске секуларне школе Васила Априлова. По завршетку школе са разредном наставом у Габрову, Цанко Дјустабанов се бавио одржавањем очеве имовине, али се у целини посветио самообразовању. Савременици су били задивљени његовим знањем и умом. Знао је француски, италијански, грчи и турски језик, учио је и руски. Био је стручњак за турско верско право. Током двогодишњег боравка у Цариграду слушао је предавања на Роберт колеџу. Са познатим адвокатом Христом Арнаудовим из Габрова Цанко Дјустабанов је превео Француски грађански законик, тзв. Наполеонов кодекс са турског и грчког на бугарски језик. По повратку у Габрово учитељевао је у тамошњој школи, био је члан Школског одбора, као и члан локалног суда. Цанко Дјустабанов је био убеђен да се Османско царство не може победити устанком и да је могуће постићи ослобођење земље уз помоћ споља. Упркос томе, почетком 1876. године он се укључио у борбу за ослобођење.

„Ушао је у Габровски револуционарни комитет на чијем је првом скупу изабран за вођу Габровске чете – прича Росен Јосифов, главни кустос Регионалног историјског музеја у Габрову. – Иако је пристао да буде један од руководилаца револуционарне борбе, Цанко Дјустабанов је био свестан да она води до саможртвовања. Сва његова делатност као вође чете усмерена је на заштиту бугарског становништва од турског насиља. Чета се окупила у Габровском манастиру где су 9. маја вођени велики окршаји. У последњем окршају између устаника и Турака у подножју старопланинског врха Марагидик војвода је тешко рањен у руци и услед издаје ухапшен 16. маја.“

Пред турским судом Цанко Дјустабанов је одржао запажени говор који је у нашој историји остао захваљујући мемоарима једног Бугарина, члана Окружног суда у Великом Трнову. Росен Јосифов прича:

„Неколико дана пре погубљења Турци су га упитали: „Цанко ефенди, ти који си тако паметан човек, познајеш историју и друге науке, наше оружје и снагу, како ниси могао предвидети да се ви, шака људи, не можете борити против снажне државе као што је наша? Чудно је како си се упустио у ове глупе ствари и постао бунтовник? Цанко Дјустабанов је на то дрско одговорио: „Ја врло добро знам да је ваше царство велико, да су снага, војска и оружје у вашим рукама, да вас нећемо снагом победити. Али такође знам да сте ви варвари и тирани, да ћете због устанка напасти недужне и мирне људе и починити зверства над њима. Уосталом, наш циљ није био да вас снагом победимо, него само да вас изазовемо и да почините зверства, којима сте се компромитовали пред целим образованим светом и тај циљ је већ постигнут. Морате знати да је цела Европа ужаснута вашим зверствима и ускоро ће вас протерати одавде. Зато спремајте се да бежите у Анадолију. Вашем владању је дошао крај!“

Цанко Дјустабанов је осуђен на смрт вешањем и погубљен 15. јуна 1876. године, а његове последње речи су биле: „За мене ова вешала нису срамотна“. О подвигу бугарских хероја данас сведочи споменик учесницима Априлског устанка који се налази у центру Великог Трнова, на тргу испод брежуљка Царевец.

Превела: Марина Бекријева