За време празника око 1. маја и Ђурђевдана тројица поклоника смо кренули према Атосу, најисточнијем од три прста Халкидикија у Грчкој, где је у градићу Уранополис, који је капија за Свету Гору, дочекао нас наш домаћин. Крајњи циљ био нам је бугарски манастир Св. Георгија Зографа у монашкој републици који се налази у северном делу Свете Горе. Године 963. монах Атанасије је основао манастир Велику Лавру, данас највећи и најзначајнији од свих 20 обитељи. Атоски манастири поседују богате ризнице непроцењивог средњовековног уметничког блага, укључујући иконе, литургијске одежде, крстове, путире, кодексе и друге хришћанске документе, царске хрисовуље, свете мошти и др.

Света гора је место које би сваки православни хришћанин требало да посети бар једном у животу (женама је приступ Атонском полуострву потпуно забрањен посебним законом). Приступ на Свету Гору је могућ само са мора. Нисмо путовали бродићем, већ трајектом који прелази растојање за више од сат времена, али пак се са његове велике терасе пружа јединствен поглед на околину. На њој смо се окупили поклоници из Бугарске, Грчке, Русије, Србије, Молдавије, Румуније…

За разлику од других православних поклоника, ходочаснике из Бугарске  ретко прати духовни ментор приликом посете Атосу. Поред нас је сео интелигентан и дружељубив бугарски свештеник који се враћао са службеног путовања у Руску патријаршију. Он нам је радо испричао о Светој Гори и улози манастира Зограф који је својим златом помогао влади Александра Стамболијског у плаћању репарација, наметнутих Бугарској након Првог светског рата. Од нашег духовног ментора сазнали смо да се у тзв. Банском крилу манастира које је некад оштећено пожаром, обављају замашни ремонтни радови, као и то да бугарски монаси сами производе хлеб, маслине, маслиново уље, ракију и вино. О томе како је манастир добио име, свештеник је испричао занимљиву легенду. Основала су га 919. године три брата племића из Охрида: Мојсије, Арон и Јован Селима. Најранији документ о његовом постојању потиче из 980. године. Мојсије, Арон и Јован су отишли на Свету Гору како би се тамо замонашили. Подигли су три шатора у пространој котлини покрај реке. Такође, саградили су малу цркву у близини, али нису могли да се одлуче по ком светитељу да је именују. Припремили су дрвену плочу, на којој су морали да осликају свеца, али нису осликали икону, јер нису могли да одреде име покровитеља. Оставили су даску у цркви и предали се усрдној молитви Богу да им открије име светитеља. Када су следећег јутра отишли у храм, браћа су пронашла икону Св. Георгија осликану у старом стилу на дасци. Ово чудо им је показало да Бог жели да се њихова црква посвети Св. Георгију кога су назвали „изографом“, тј. зографом који је сам себе осликао.

Није згорег подсетити се какво је место манастира Зограф у бугарској историји и духовној култури. Он је девети у хијерархији светогорских манастира. Бугарска обитељ се од 1988. године, заједно са осталих 19 манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века, обједињених под заштићеном целином Планина Атос. Зографски манастир је био духовно уточиште многих бугарских књижевника и просветитеља као што су Теодосије Трновски, Ефтимије Трновски, Козма Зографски, Пимен Зографски и др. У манастиру је Паисије Хиландарски 1762. г. завршио своју „Историју словеноболгарску“ сматрану првим манифестом тек формиране бугарске нације почетком 18. века. У манастирском комплексу се налазе три цркве и шест параклиса, a ван њега још 8 параклиса, чији су зидови осликани ликовима бугарских светитеља. Данашње манастирске зграде су релативно нове, из 18.-19. века, а у доба раног препорода изграђене су импресивне зграде средствима богатих трговаца из неколико бугарских градова. У манастирској библиотеци чувају се 162 грчка и 286 словенских рукописа, око 10 хиљада штампаних књига, као и чудотворне иконе Св. Георгија Победоносца и Богородице.

У дворишту Зографског манастира нас је дочекао његов игуман. Око нас се дизала галама како због припреме храмовне славе обитељи која се обележава на Ђурђевдан, тако и због бројних поклоника из Бугарске и интензивних ремонтних радова који су у току. У једном крају дворишта монаси су у великим казанима бојили црвена јаја за госте које су очекивали за празник. У чистој манастирској трпезарији храна се служи одмах после сваке црквене службе. Традиционална манастирска јела су једноставна – рибља чорба (риба се служи само на празнике), кувана леблебија, парче сира и манастирски хлеб. Монаси су частили присутне вином.

Иначе, промене у манастиру Зограф су видљиве: изграђено је ново крило за смештај поклоника, а Банско крило ће у блиској будућности повратити свој некадашњи сјај и дух. У одмаклој фази су и радови на уређењу простора око манастира: граде се лепи потпорни зидови на којима српски мајстори израђују огромне мозаичке иконе. Имали смо прилику да осетимо и снагу богослужбеног и молитвеног живота бугарске светиње. У 4 сата ујутро, у главној цркви Светог Георгија уживали смо у појању светогорских монаха током предпразничне службе која је трајала четири часа. Међутим, пре него што смо ушли у храм, наше погледе је привукло дивно небо над манастиром обасјано звездама.

Кренули смо пешке до манастирског пристаништа. Јутарњи ваздух је одисао мирисом јасмина. Приметили смо да су и на пристаништу реконструисани бројни објекти, а поред куле осматрачнице налази се стара ветрењача која ће такође бити реновирана. Вратили смо се трајектом до Уранополиса који је све привлачнији туристима који траже прави одмор и мир. Још дуго времена имамо осећај да смо се бар на тренутак нашли у једном другачијем и тихом свету пуном чуда и тајни, где време спорије тече, а прошлост изгледа некако ближа.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Јоан Колев