Крајем 1935. године руководство радија је позвало Парашкева Хаџијева да обогати и учини интересантнијим и забавнијим постојеће дечје емисије у којима је глумац Никола Балабанов причао најмлађим слушаоцима бајке. Управо дипломирани композитор латио се задатка са великим еланом и енергијом. Екипа је на почетку радила у импровизованом студију у Московској улици, а неколико година касније преселила се у данашњу зграду радија у булевару Драгана Цанкова и програм је емитован уживо из Другог студија. „Тада смо развили велику активност у вези са театром за децу. Ја сам писао већину сценарија, текстова и музике за позоришне комаде које смо изводили“, сећа се Парашкев Хаџијев. Два пута недељно, на радио таласима су се могла чути уживо извођења групе „Дечја радост“ коју је он основао. Чинило ју је 6-7 девојака међу којима су биле сестра Парашкева Хаџијева и његове школске другарице из гимназије. Међу њима су биле будући вокални педагог проф. Елена Киселова и Мара Хинова која је касније постала оперска певачица и прва супруга композитора. Емисија се звала „Час за децу“ и почињала је бајкама и баснама, а затим се настављала песмама. Ево шта је о томе испричао Парашкев Хаџијев у интервјуу сачуваном у Тонском архиву БНР:
„Најпре је глумац Никола Балабанов читао неку бајку, а после тога смо певали. Међутим, ова пракса нам је досадила и зато смо почели да бирамо песме у облику дијалога, рецимо, „Цврчак и мрав“, „Рода и жабе“ и др. Онда сам почео да стварам мале комаде за децу – радио оперете. Мој пријатељ Стојан Бахчеванџијев написао је либрето за оперету „Цврчак-спасилац“ која је емитована на радију у јуну 1937. године и имала је невероватан успех. Он је написао текстове и за друге радио оперете и створио серију од осам комада названу „Пустоловине Томча Палца“, која је наишла на велико интересовање. Слушаоци су се јављали телефоном да питају када ће бити следећа авантура јунака. Ја сам у ствари руководио целокупним радом на овим емисијама – писао сам музику, учио са мојом вокалном групом музику и текст, свирао на клавиру, а понекад чак и певао неке улоге када су недостајали мушки гласови. У периоду 1936-1944. г. припремили смо преко 120 оперета за децу. Многи од мојих сценарија укључивали су најпознатије бугарске бајке, као и бајке браће Грим, Вилхелма Хауфа, Александра С. Пушкина… Своја дела су нам нудили и бугарски писци. На пример, створили смо радио представу према бајци Леде Милеве „Лутке деде Донча“. У ово доба није било снимака, програм се емитовао уживо и нажалост, ништа није сачувано. Разлог тога је да су се сви материјали налазили у Првом студију и за време рата је пала бомба која је уништила све.“
Уводна и одјавна шпица првих дечјих радио емисија увек су биле исте, али су оне саме увек биле разноврсног садржаја и тоналности. Данас бисмо их назвали малим „мјузиклима за децу“, пуним песама, дијалога, шала.
У својој књизи о историји БНР проф. Веселин Димитров је написао да су прве дечје емисије биле професионално организоване и захваљујући напорима сарадника, изузетно радиофоничне. Тако се радио претворио и у културну сцену. Данас су дечје песме композитора Парашкева Хаџијева неизоставни део репертоара многих бугарских хорова и вокалних група.
Превела: Марина Бекријева
„ Био је најлепши пијаниста свог времена. Отмен, поносан и недокучив, као да је био рођен у фраку“ . Тако берлински лист „Ди Велт“ описује Алексиса Вајсенберга. Рођен је у Софији 1929. г. Одлично васпитање стекао је у космополитској породици, а..
„Верујем да би чак и талентовани Станислав Стратијев који је специјално за Велка Канева написао улогу у амблематском филму „Оркестар без имена“ тешко нашао речи утехе, да је сада међу нама. Велко је био од оних глумаца који позоришну представу..
„Оно што се догађа у свету утиче и на нас. Што више затварамо очи пред том чињеницом, што се више заглибљујемо у своје унутрашње проблеме и сами себи сужавамо видике, то смо више неадекватни у погледу доношења одлука у земљи. Зато бих рекла да..