Почетком 2015. напуниће се 100 година од рођења великог бугарског ерудите, полиглоте, дипломате, сценаристе и режисера, теоретичара и критичара уметности, предавача, писца, преводиоца, радио новинара и универзитетског предавача Петра Увалијева. У годинама Хладног рата он је изабрао емиграцију. Његове беседе на Би Би Сију претвориле су га у легенду. Мало коме је познато да је своје прве професионалне кораке учинио у Радију Софија. Године 1937. почеле су редовне емисије на француском, немачком, енглеском и италијанском језику. Програм на италијанском припремао је млади Петар Увалијев.

„Тај радио изгледао је апсолутно невероватно – рекао је у интервјуу за Радио Бугарска који се чува у фонотеци БНР Петар Увалијев. - Он се родио да би нас убедио да је на пупку света и да границе нестају зато што су наши гласови летели у етеру. Били смо млади момци, још увек жутокљунци, али смо говорили неком „с оне стране“. Док се свет тада упорно делио на пријатеље и непријатеље, радио таласи су прескакали ровове мржње, радио нас је учио да не мрзимо...“

И још један фрагмент из успомена Петра Увалијева:

„За све нас било је очигледно да су прави изасланици земље били многи обични или необични Бугари у иностранству, који су много занимљивији од званичних представника. Када кажем необични Бугари, у мени оживљава сећање на један легендарни кафић - „Стефани“ у Минхену, где су се окупљали познати наши сликари и песници као што су Дечко Узунов, Бенчо Обрешков и Константин Грнев, Јелисавета Багрјана, Николај Марангозов и још пуно бугарских интелектуалаца. Ми смо у нашим емисијама говорили о њима не да бисмо потхрањивали неко апстрактно национално осећање, него да бисмо свакодневно уливали културно самопоуздање Бугарима. Због свега тога била је посебна радост дружити се са људима који су можда бољи од тебе, али си ти заузврат боље обавештен. То нам је уливало самопоуздање, а с друге стране уливало је и њима.“

Са смислом за хумор Увалијев назива себе „једним од малолетних криминалаца“ који су се међу првима обратили аудиторијуму преко границе:

„Говоримо о херојским временима, када је цели радио заузимао свега 4-5 соба. Он није имао много пара, али на челу је био човек са невероватном имагинацијом – Сирак Скитник, сликар, писац, критичар и – чудо од чудеса – одлични организатор. Емисије за иностранство су се родиле, јер се он сетио да друге службе плаћају писменим бугарским момцима да преводе вести за потребе бугарског Министарства спољних послова, Дворца и новина. Дакле, зашто не прочитати те вести, које су већ преведене и приступачне су? Тако је дошло до првог избора људи који да читају на тим језицима. Будући новинар Жорж Милчев је читао на француском, Иван Дорев, чија је мајка била Немица, свакако је био задужен за немачку верзију. Ја сам читао на италијанском. А за енглеског спикера Сирак Скитник је изабрао будућег оперског редитеља Михаила Хаџимишева. И свима је нама било супер да се тиме бавимо.“

Постепено вестима су додати и прегледи културних збивања у земљи, беседе, специјално за емисије су превођена и дела бугарских песника.

„Ја сам такође много преводио, претежно за радио, фонетски - каже Петар Увалијев. - Например, песме Багрјане. Било је веома важно сачувати ритам сваког уметника. Рад преводиоца јесте пре-вод, брод, мост, он нас преводи из једне културе у другу.“

Уредила: Венета Павлова

Превод: Катарина Манолова, Александра Ливен