Када је Бог решио да га позове, свети Илија је жив отишао на небо у огњеним колима, са огњеним коњима. Због бројних пророчанстава, задивљујуће светости и чистоте његовог живота на земљи, свети Илија је у многим црквеним текстовима опеван као „небески човек“ и „овоземаљски анђео“.

Међутим, његов лик у фолклору је потпуно другачији – он је снажан, пламеног карактера и брзо се наљути. Очигледно да су преласком у хришћанство многе особине паганских богова Перуна, Тангре и сл. који су такође управљали муњама и громовима, пренете на светог Илију.

Према легенди, када је Бог делио свет, светом Илији су припали „летњи громови и тутњаве“. Да би очувао летину, он вози небом своја огњена кола и прогања аждају, јер она уништава житна поља. А муње су заправо трагови огњева који сукљају из ноздрва и испод копита његових коња, или стрела којима покушава да погоди аждају. У народу је свети Илија познат под различитим сликовитим именима - Громовник, Громоломник, Громодол. Када је гневан или весео, способан је да направи чудеса. Верује се да би свети Илија све попалио и побио кад би знао да је његов дан, али му његова сестра – света Марија (ту и тамо позната као Огњена Марија) не допушта да то дозна, да не би пустио стихије на слободу. Иначе, у својим рукавима светац крије ледена зрна. Где год запази грешнике или невернике – кажњава их леденим градом.

А Дан Огњене Марије обележава се два дана после Илиндана –22. јула. Тада црква одаје пошту светој мироносици Марији Магдалени. Према фолклорној легенди, Марија се на свој дан дотерала и кренула у цркву. Срео је њен брат, пророк Илија и упитао је куда иде. „Данас је мој дан, идем у цркву да запалим свећу “ – одговорила је Марија Магдалена. На то је Илија уздахнуо па рекао: „Ех, када ли ће доћи и мој дан, да се и ја провеселим“, а његова сестра се насмејала: „Твој је већ прошао!“

Илиндан се светкује у дану када се мења време: до подне је лето, а од подне јесен, зато се од тога дана више не купа у реци и мору. Морнари и рибари кажу да се тога дана море „преокреће“ – постаје бурно и хладно, узима жртве. Зато на Илиндан рибари не излазе у море, а остали се не смеју купати у води. Верује се да тих дана ни орлови воду не пију него пиште у ваздуху. Што се тиче забране да се тога дана не ради, њу су поштовали у свим крајевима Бугарске. На светог Илију не улази се у винограде, нити се ради у пољу - да усеви не би сагорели од сунца. И дан данас се о Илиндану у многим местима приређују сеоски сабори на којима се спрема курбан. Обичај је да се у жртву приноси најстарији петао. По веровању, до тога дана петао пева домаћину: „Појешћеш ме“, а од овога дана: „Чепркаћу те“, јер предвиђа смрт домаћину. Жене месе и обредне хлебове – боговице и колаче за светог Илију. У неким крајевима на југу Бугарске у жртву се приноси бик. А заједничка трпеза приређује се негде у близини старих оброчних места или старог дрвета. Верује се да ће се тако људи и усев очувати од муња и леденог града.

O томе шта представљају небеске олује и ледене кише постоје различита веровања. Према једном од њих, ледене кише крију се у небеским пећинама. У неким крајевима западне Бугарске чувари ледене олује зову се Кривчо, Слепчо и Глухчо. Најраспрострањеније је веровање да су за ледене кише задужени тачно одређени свеци: поред свемоћног светог Илије то су и Герман, Вартоломеј, Теодор, Јелисеј. Као и све природне несреће, и ледена киша је божија казна за људске грехове, непоштовање светаца и одређених забрана уочи великих празника.

Према другом веровању, ледене облаке доводе орлови. Зато се не смеју дирати орлова гнезда. А када се на небу појави црни облак, мушкарци га гађају пушкама – да би се орао уплашио и повео облак у другом правцу. Веровало се да ако се на олујни облак погледа кроз врбов венац, или кроз сито, облак ће се разнети. Другде су пак палили ђурђевданску свећу, или износили напоље прво офарбано ускршње јаје…

Превела: Катарина Манолова