Сасвим ускоро комотна кућа у селу Карабунар /јужна Бугарска/ ће остати усамљена, јер истиче мандат њеног власника Рудолфа Барча – шефа Гете Института у Софији и он заједно са својом супругом Лучијом ће отпутовати у Турску. За човека који одмалена обилази свет растанак са неким местом можда и није нешто тешко, али када су у питању Софија и Бугарска, ситуација није таква. „Ја сам ватрени поштовалац Бугарске“, каже Рудолф Барч о себи и признаје да уопште није навикао на путовања и растанке.

Након седем година на челу Гете института Рудолф Барч напушта Софију и иза себе оставља низ успешних и запажених културних пројеката. У уједињеној и разноликој Европи, где је, нажалост, последњих година дошло до јачања утицаја национализма, културна размена је једна од највреднијих могућности за узајамно упознавање Европљана.

„Култура је врло добро средство утицаја у најразличитијим сферама. Одређена тема може да буде разрађена на неком научном конгресу, али би то изгледало помало посно у поређењу са неким културним пројектом. Осим тога култура је изузетно вредна, јер је универзално средство за комуникацију међу људима из различитих земаља. А најбољи пример је музика.“

Осим што је средство за комуникацију, култура све чешће је и важан економски чинилац. Богата културна афиша претвара савремене градове у атрактивно место за туристе, али захтева и велике инвестиције. То се свакако односи и на Софију, која се такмичи за Европску престоницу културе у 2019. г.

Како култура може да се претвори у профитабилан економски чинилац?

„Занимљиве манифестације привлаче публику, а уз то и финансије. Европска престоница културе гарантија је и већег публицитета, ширег и пре свега европског медијског присуства, као уосталом и привлачења средстава из европских фондова. Људи често сматрају да је култура непотребан луксуз, скупи декор, којег се лако можеш одрећи. Тешко је израчунати је у новцу, мада је више људи покушавало да то уради. Многи политичари погрешно сматрају да је најлакше економисати на култури и потцењују њен значај за привреду земље.“

А привреда Бугарске се слабо развија, а већ преко годину дана живимо и у политичкој нестабилности. Протестни узвици и даље одјекују испод наших прозора, исто као и испод прозора канцеларије Рудолфа Барча у Гете институту.

Како он види Бугарску годину дана после избијања грађанског незадовољства? Да ли сматра да се у тим протестима родило и наше грађанско друштво?

„Тешко ми је да одговорим на ово питање, јер ја бих желео да грађанско друштво у Бугарској стане на ноге. Нарочито када су у питању млади људи. Млада генерација Бугара отворена је ка свету и гледа на своју домовину кроз призму светских догађаја. Надам се да ће управо млади постати мотор дугорочних промена, да ће бити активни и ангажовани грађани. Управо у томе видим и неко заостајање Бугарске. Верујем да у будуће млади људи неће напуштати Бугарску, већ ће узети судбину своје земље у властите руке. Са историјског аспекта протеклих 25 година демократских промена нису баш дуги период. Сведоци смо заиста тешке транзиције која захтева од вас више стрпљења. Али стрпљење не значи седети и чекати скрштених руку и не предузимати било шта.“

Превод: Александра Ливен