1942. г., у јеку Другог светског рата, један кратак разговор је променио судбину Бориса Христова - младог правника и појца у хору храма Светог Александра Невског. На дан Богојављења (6. јануара) догодио се незаборавни сусрет двојице имењака – цара Бориса III и Бориса Христова, кога су касније прозвали једним од најславнијих певача света. У Тонском архиву БНР чувају се успомене Пенке Касабове – блиске пријатељице Бориса Христова у оним годинама.
Затим се све брзо догодило – мал те не као у бајци. Цар је интервенисао и препоручио Министарству просвете да Борису додели стипендију за студије оперског певања у Италији. Десетак дана касније он ми је рекао да је све припремљено, али он још није сигуран да ли ће тај предлог прихватити. Мислио је да је можда већ мало закаснио, јер се ближио његов 28. рођендан. Ја сам настављала да га храбрим – рекла сам му да је већ певао у неколико хорова што је само за себе озбиљно музичко образовање. Поред тога деда му је био познати појац Битољске цркве, а отац изводио македонске песме на радију. Другим речима био је певач треће генерације. Рекла сам му још и то: „Како је могуће да се толико колебаш! Са овим кадифастим, природно постављеним гласом нема сумње да ћеш успети!“ Нешто касније признао ми је да је почео да учи италијански. Такав је био Борис у оним годинама – о свему је дуго размишљао унапред, али чим једном о нечему одлучи, посвећивао је сву снагу и душу остварењу свог циља. Отпутовао је на свој рођендан – 18. маја 1942. г. Таква је била улога цара Бориса у откривању животног опредељења Бориса Христова. Када је већ постао славан и када су му сваки пут на свим сценама аплаудирали по 10-15 минута, док је публика стајала, Бугарска, његова домовина, није га позвала да пева овде, јер је био „царев човек“. Додуше, цар Борис му је „дао зелено светло“ и захваљујући томе он је развио свој таленат, али је смешно да му се због тога стави етикета „царев човек“!
Тако је почео пут Бориса Христова ка великим светским сценама. Његов велелепни глас, непоновљиво сценско присуство и изванредан професионализам сврставају га у културну елиту планете. Година 1942. у потпуности је променила његов лични живот, осуђујући га на горак растанак од вољене жене и родбине. После смене политичког режима 1944. г. просовјетска влада није дозволила његовим родитељима да га посете у Италији. Није му допуштено да се врати у домовину све до 1967. г. Касније су се ствари промениле. Тада је прослављени уметник имао могућност да учини много тога за Бугарску и младе оперске таленте. На тај начин је обистинио један од својих снова – да и он „да зелено светло“ другим Бугарима, онако како је то монарх Бугарске учинио незаборавне 1942. г.
Превела: Ана Андрејева
25. јануара 1935. г. указом цара Бориса ІІІ радиодифузија у Бугарској је постала државна својина. Овај датум сматра се и темељним у историји бугарског државног радија који се на почетку звао "Радио Софија", а касније је добио име "Бугарски..
„ Не волим реч „легенда“, ја сам уметник, али сам истовремено реалиста Ако ипак нешто могу рећи за себе, то је да сам признат за најбољег кантиленског баса у свету.“ То каже у једном од својих последњих интервјуа чувени бугарски оперски певач..
2013. ће се у најновијој историји Бугарске упамтити као година протеста. Због њих је у фебруару отишла с власти прва влада партије ГЕРБ на челу са Бојком Борисовим, а нова влада која је дошла на власт после превремених избора одржаних 12. маја, коју..