Јасна Пољана, наследно имање генијалног руског писца Лава Николајевича Толстоја, где је написао култне романе „Рат и мир“ и „Ана Карењина“, је светски познато место у које радо долази на хиљаде туриста. Али, мало је познато да и Бугарска има своју Јасну Пољану. Име овог бугарског села повезује се са следбеницима толстојизма код нас и једном музејском збирком, посвећеном комуни коју су они основали.

Године 1906., у странџанско село Алан кајрјак које је касније преименовано у Јасну Пољану, стигло је шест младих мушкараца, одевених у елегантна тамна одела. Они су се обратили председнику општине са молбом да остану у селу и живе по принципима толстојизма - религијско-филозофског учења, заснованог на идејама о универзалнoj љубави, једнакости, слободном животу, непротивљењу злу насиљем и на другим схватањима која су у она доба сматрана јеретичким. Јака жеља ових мушкараца да окрену леђа пороцима и искушењима цивилизације како би се посветили малим животним радостима и непосредном општењу са Богом, има своје објашњење. Почетком 20. века Толстој је био један од најомиљенијих писаца у Бугарској, а његово учење због којег је изопштен из Руске православне цркве, брзо се проширило међу бугарском интелигенцијом. Чак се тврди да је после Русије, у Бугарској било највише његових следбеника. Међутим, на њих се није гледало добрим оком. Али то није спречило тадашњег председника општине неугледног странџанског сеоцета да игнорише јавно мњење и прими младе мушкарце, којима је дао кућу и земљиште за обраду. Тако је у селу Јасна Пољана настала заједница следбеника Лава Толстоја која је постојала око две године, али је за собом оставила неизбрисив траг.

Чланови ове мушке заједнице били су високо образовани људи, пореклом из свих крајева Бугарске. Њихов вођа Христо Досев, родом из Старе Загоре, завршио је медицину у Лозани, Швајцарска и, као и његови истомишљеници, потпуно се посветио стваралаштву и филозофији Лава Толстоја. Ова фина господа су живела мирно и скромно, сама обрађивала малу њиву која им је уступљена на коришћење и повремено организовала књижевна читања у просветитељске сврхе међу мање образованим локалним становништвом. Међутим, њихово главно занимање било је промовисање стваралаштва Лава Николајевича Толстоја. Тако је првог дана 1907. године часопис „Препород“ („Възраждане“) угледао светло дана.

„Током две године постојања заједнице они су основали самобитну штампарију – прича Денка Тодорова, секретар читалишта у селу Јасна Пољана. – У њој су следбеници Лава Николајевича одштампали и издали први број часописа „Препород“ који су послали писцу. Он је био јако импресиониран да су у Бугарској његове идеје о ненасиљу и миру нашле плодно тле, док су у његовој домовини биле подвргнуте уништавајућој критици, а издавачи су одбијали да штампају чланке писца. Толстој је својим следбеницима у Бугарској одмах послао 11 својих необјављених чланака који су први пут изашли из штампарије у селу Јасна Пољана. Један од њих је чувени чланак великог мислиоца против смртне казне „Не могу ћутати више“.

Толстојева и бугарска Јасна Пољана су биле у сталном контакту. Чланови заједнице су сваки број часописа „Препород“ слали Толстоју који је своје мишљење о њему изразио ласкавим речима: „То је једини часопис на свету који смело проповеда наше идеје!“. Христо Досев је неколико пута лично посетио имање руског писца са којим се спријатељио. У међувремену, међутим, присталице Толстојеве филозофије су све више наилазиле на огорчено противљење бугарске јавности. Приписивали су им свакојаке грехе, чак су их оптужили да на нови начин проповедају учење богумила, што би наводно неминовно довело до „пада бугарског царства“. Због свега тога у октобру 1908. године, чланови заједнице су били приморани да напусте село, али су и даље проповедали учење свог духовног вође у иностранству. На пример, Христо Досев се у Русији оженио ћерком блиског Толстојевог пријатеља и у једном руском селу основао је нову заједницу присталица идеја великог заговорника мира и ненасиља. Име бугарских следбеника руског писца везује се и за загонетке око његове смрти. Године 1910., већ у одмаклим годинама, Лав Николајевич је коначно одлучио да се ослободи окова породичних и друштвених условности. Једне хладне октобарске ноћи он је тајно напустио своје имање и кренуо на пут. Његови биографи тврде да је намеравао да се укрца на брод у Одеси да би дошао у Бугарску, где су га очекивали његови следбеници. У међувремену се Толстој разболео и преминуо је ујутру 7. новембра 1910. године.

Следбеницима великана руске и светске књижевности и њиховој заједници у Јасној Пољани посвећена је музејска колекција у читалишту странџанског села, која садржи код нас најбогатију збирку дела о идејама и филозофији Лава Толстоја с краја 19. и почетка 20. века, скоро сва издања његових дела у Бугарској за сва времена, као и фотографије и тродимензионалне сцене које приказују догађаје из живота писца и његове породице. Међу експонатима је држаља, израђена од јабуковог дрвета из баште Лава Николајевича. Мештани села Јасна Пољана и данас са поштовањем и дивљењем причају о младим следбеницима великог руског мислиоца који су променили живот овог места.

Ово подручје се промовише у склопу пројекта „Магија древности и лепота природе од Бургаског залива до Странџе.“

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Венета Николова