Од тагова на улицама и боравка у рејонској полицијској станици, кроз универзитет до упечатљивих графита пуних филозофског смисла на улицама Бугарске, Канаде, Немачке и Русије... Тако се родила легенда Nasimo – једно од најпопуларнијих лица бугарске графити културе. Иза овог псеудонима стоји Станислав Трифонов. Због специфичности своје делатности, улични уметници се обично не представљају правим именима. Станислав Трифонов каже да су га графити „сами нашли“, када је имао 15-16 година. Овај начин изражавања му се толико допао да је дипломирао сликарство на Универзитету у Великом Трнову где је унапредио своје вештине. Његови први кораци у том подухвату наишли су на отпор родитеља, што им је дало додатни шарм:

„Као и готово сви родитељи, на почетку нису били задовољни и зато сам морао да кријем од њих шта радим. Али, онда су видели да људи одобравају моје радове и да уживам успех. Схватили су да ово занимање није тако лоше као што је изгледало. Уосталом, приметио сам да већина добрих ствари у почетку изгледају лоше и застрашујуће. Сама реч „графити“ многима звучи страшно и на графите гледају као на вандализам“, смеје се као дете Станислав Трифонов.

Данас се графити Nasimа, осим на фасадама зграда, могу видети и у становима, на street одећи и у галеријама широм света. Он и његови пријатељи покушавају да мешају стилове, стварајући нешто између графита и ликовних дела.

Како публика гледа на графите у изложбеној сали?

„То је као и било који други уметнички правац, рецимо, кубизам или надреализам. Вероватно су се и о оваквим делима некад питали како би изгледала у галерији. У почетку се сматрало да се графити раде само на јавним површинама. Међутим, ако их пренесете на платно, зашто то не бисте приказали у галерији? Шта смета да се покаже другачији стил? Графити најтачније осликавају време у којем живимо, јер имају социјалну поруку. Они носе поруке које су непосредно везане за тренутна дешавања у свету.“

Зид, најбољи изложбени простор због своје универзалне доступности, показао се као моћно средство комуникације. „У графитима су кодиране поруке. Човек треба само да гледа и открије их…“, сматра Станислав Трифонов.

Куда иде Бугарска?

„Ако и даље пратимо такве лидере какве смо до сада бирали, нигде нећемо догурати. – Међутим, ако боље размислимо и променимо се, бираћемо квалитетније лидере који би извели Бугарску на чистији пут.“

Шта Бугарин мора променити код себе?

„Најпре би требало да схвати ко је он и шта је он. Док то не зна, док не зна своје корене, човек је у заблуди. Овде није реч само о Бугарима, него о свим људима. Када заборавимо своју историју, ми пратимо неку туђу историју, за коју не знамо где би нас одвела.“

Nasimo је међу ствараоцима који не прихватају статус кво. Док се на почетку његове уметничке каријере у графитима Станислава Трифонова огледала његова борбена природа и игнорисање општеприхваћених норми, данас се он све чешће окреће духовности. „Покушавам пре свега да себи сугеришем неке ствари, да постанем бољи човек, да помажем другима и откријем виши циљ у животу. Овакве ствари ме занимају и сасвим природно је што се огледају у мом раду.“

Који је извор његове неисцрпне енергије и инспирације?

„Сви црпимо енергију из једног места, иако то не признају сви. Сви примамо енергију од Бога. Све произилази од Бога. Стога је природно да и ми покушамо да урадимо нешто за Њега. Узимамо од Његове енергије, а затим Му је враћамо и Он би требало да буде срећан“, насмеје се Станислав.

Да ли се Nasimo као стваралац осећа слободним?

„Ако човек није слободан, не може да ствара. То више не би била уметност, већ неки наручени посао. Уметност је када човек изражава себе, своју личност и осећања, без обзира да ли ће се он некоме допасти или не. То је слобода – бити оно што јеси.“

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: лична архива