Када је крајем 1941 г. бугарска влада под притиском Хитлера објавила симболичан рат Великој Британији и САД, нико није ни претпостављао да ће се две године касније он претворити у жестоку стварност. 10. јануара 1944. г. формација од око 200 америчких авиона бомбардовала је Софију. Тако је започела прекретна у бугарској историји 1944. година.
Бомбардовања су се наставила и у пролеће. Крајем лета односи Бугарске са Немачком су били погоршани, а с обзиром на чињеницу да је она већ била у реалном рату са Лондоном и Вашингтоном, било јој је потребно хитно примирје са будућим победницима. 26. августа, под претњом офанзиве Црвене армије у Румунији, влада Ивана Багрјанова је прогласила неутралност. Истог дана Централни комитет Бугарске радничке партије /комунисти/ је издао Наређење о преузимању власти оружаним устанком. 2. септембра је формирана влада опозиционог Бугарског земљорадничког народног савеза (БЗНС) „Врабча 1“, на челу са Константином Муравијевим, која је наставила преговоре о миру са свима и објавила је да ће спроводити „демократске реформе“. Иако су преговори вођени на високом нивоу, СССР је објавио рат Бугарској. Осмог септембра Црвена армија је продрла на територију земље и окупирала низ градова.
У међувремену су Централни комитет Бугарске радничке партије и Главни штаб Народноослободилачке устаничке армије, у чијем су саставу били партизани, почели са извођењем плана о устанку у циљу успостављања потпуне контроле над земљом. У ноћи са 8. на 9. септембар са напредовањем совјетских трупа, официри из политичког круга „Звено“ су заузели кључне тачке у Софији: министарства рата и унутрашњих послова, пошту, телеграф, радио, железничку станицу. Влада Константина Муравијева је била свргнута и власт је преузела антинацистичка и просовјетска коалиција Отаџбинског фронта /ОФ/ под вођством Кимона Георгијева.
У 6 часова и 30 минута радио је емитовао поруку новог председника владе. „Са пуном свешћу да верно и у потпуности изражава вољу народа, Отаџбински фронт преузима у овим судбинским часовима и тешким условима управљање државом, да би је спасио погибије.“ Овим тренуцима враћају нас и успомене др Петра Дертлијева – социјалдемократе и народног посланика после транзиције на демократију, који је био подвргнут репресалијама за време комунистичког режима. Снимак је урађен 1990. године и чува се у тонском архиву радија:
„Рано ујутро смо чули глас Кимона Георгијева. Био је некако јадан. Глас који може да изазове свакојака осећања, али тешко респект. Чули смо прокламацију и одмах смо кренули ка центру града. На централни трг. Одасвуд су стизали људи. Поштено речено, бугарски народ зна како да дочекује. Био је сав у тузи, када је преминуо Цар, веома одушевљен, када су долазили Немци, исто као и сада. Увек се нађе неки део бугарског народа, који зна да буде егзалтиран у правом тренутку.“
Тако се 9. септембар 1944. г. претворио у прекретницу у нашој историји. Тај је датум изазвао огромне промене у бугарском друштву. 10. септембра полиција је распуштена и формирана је Народна милиција у чијем су саставу били претежно партизани. 12. септембра обелодањена је владина Уредба о хапшењу министара влада које су управљале земљом од 1941. до 1944., народних посланика и високих официра. Током наредна три месеца убијено је на хиљаде припадника домаће интелигенције, управне и економске елите. Према незваничним подацима – између 20 и 40 хиљада погинуло је без суда и пресуда.
28. октобра 1944. године у Москви је званично потписано примирје са СССР, Великом Британијом и САД и Бугарска је званично прешла на страну Савезника. Али је већ 17. септембра бугарска војска ушла у састав Трећег украјинског фронта са 450.000 војника и официра. При крају новембра влада је формирала елитну Прву бугарску армију под командом генерала Владимира Стојчева, која је учествовала у војним акцијама у западним пределима Југославије и Мађарској пусти и почетком маја 1945. г. достигла територију Аустрије. Учешће наших трупа у операцијама у међуречју Дунава и Саве, на Драви и Мури допринело је поразу Хитлерове Немачке. У завршној етапи Другог светског рата Бугарска је дала 38.822 жртве. Огромни су били и материјални трошкови, јер је после рата Бугарска била приморана да плаћа огромне репарације, а издржавала је и руске трупе које су остале на њеној територији до 1947. године што ју је, према последњим прорачунима, коштало преко 133 милиона лева. Све је то продубило финансијску и економску кризу. Било је и више политичких колизија које су под диктатом Москве завршиле тоталном превагом комуниста. Тако је Бугарска ушла у нову, веома контрадикторну са данашњег аспекта етапу свог историјског развоја – афирмисања социјалистичког поретка – која је потрајала до 1989. године.
Превела и уредила: Александра Ливен
Фотографије: архива
Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну..
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..