Богослов по образовању, Мартин Ралчевски је морао да мења доста различитих занимања све док се није доселио у Енглеску, где живи већ пету годину. Има за собом пет романа. Пре више од 10 година, док је у Мексику као каскадер учествовао у снимању популарног америчког филма „Троја“ са Бредом Питом у главној улози, први пут је осетио потребу да напише књигу. „Осетио сам да желим оставити нешто за собом – нешто што није материјалне природе“, каже Ралчевски. Тренутно ради на својој шестој књизи која ће се звати „Антихрист“. Не плаши се аналогије са насловом романа бугарског класика Емилијана Станева. Његова идеја је о антихристу у буквалном смислу - у књизи ће бити речи о човеку који ће са собом донети крај света.

Мартин Ралчевски је дубоко религиозан, зато је његова вера у Бога једна од његових основних инспирација. Машта да живи у свету без насиља и сиромаштва, или бар – са што мање сиромаштва. На питање дали се тешко одлучио на емиграцију, каже да је увек тежио да живи у складу са моралом и вредностима, са редом и законом. Јер тамо где владају ред и закон, и економија се добро развија, и живот је бољи. О Бугарској каже:„Домовина је овде, а ја сам негде тамо, далеко. И ја, баш као и многи други емигранти не знам који је исправни пут. Оно што знам је да волим ову дивну земљу и тај вредни и добри народ. Мој народ. Једини!“

Пре но што је изашао Ваш зборник приповетки „Емигрант“ написали сте пет романа. Обично се то ради обрнутим редом…

„Тако је некако испало да ми се баш не свиђало читање приповедака. Све ми се некако чинило да су то кратке измишљене приче. А док читаш неки роман, пониреш у његов свет, нарочито ако је инспирисан стварним људским судбинама. У мојим романима много тога је на бази стварних доживљаја, мада наравно има и уметничке имагинације. Враћајући се уназад, у време када сам писао свој први роман, сећам се да нисам могао замислити да пишем о нечему што се стварно није догодило. Међутим, временом, нарочито задњих година, од како живим у иностранству, накупило се доста прича, стварних и озбиљних, рекао бих чак потресних. Почео сам да размишљам зашто не бих све то сакупио у један зборник, а моји пријатељи и познаници су ме охрабривали у тој мојој намери. Идеја се допала и издавачкој кући, па је тако настао зборник „Емигрант“ са 30 приповедака.

Како је живот у иностранству утицао на начин на који пишете, на тематику која вас заокупља, на поруке читаоцима?

„Променио га је – у оној мери у којој се неко ко се обрео у иностранству суочава са болом и патњом, јер је и то различито од човека до човека. Неки се веома брзо интегришу у нову средину и осећају се као у својој домовини, други буквално пате. Човек под стресом, човек који пати је некако искренији у својим осећањима. Или како је то рекао Достојевски, „потребно је патити“, али не вештачки. Просто те сам живот притиска, понекад те чак сатера у ћоше, а ти кроз свој лакше видиш и осећаш туђи бол. Питају ме: како то да боље осећаш туђи бол, ако тамо живиш боље? А ја одговарам: тако је. Много боље могу да схватим људе. Мислим на обичног, сиромашног, искреног Бугарина. Осећам тог мог сународника блиским и разумем га много боље када сам тамо, ма колико то чудно изгледало.“

Највећа жеља Мартина Ралчевског је да једног дана зарађује за живот искључиво писањем.

„Овај стасит и јак момак, мој брат и пријатељ, пише као и увек сјајно! Тако сам себи рекао када сам прочитао зборник „Емигрант“ – каже писац Калин Терзијски, представљајући његову књигу. - Његова искреност – снажна и природна попут ваздуха или камена, изазива збуњеност. Свака сујетна душа збуни се када се суочи са јасном као дан, безазленом и простом истином. Моја душа тежи управо томе, али јој смета проклета и охола сујета. А приповетке Мартина Ралчевског, након 5 сјајних романа, опомена су и мени, и свима који ће их читати, да уображеност и охолост неких псеудо-интелектуалаца нису ништа друго до украс глупости.“

Превела: Катарина Манолова