Без обзира на тешкоће са којима се суочава на сваком кораку хранитељство у Бугарској крчи себи пут као алтернативна брига о напуштеној деци. 2009. године група хранитељских породица у Бугарској основала је Национални савез хранитеља како би подржала развој ове врсте социјалне услуге код нас и самим тим допринела решавању проблема извођења деце из институција. Тренутно Савез броји око 200 чланова. Главни циљ тог удружења је да пружа емоционалну подршку људима који су се посветили тој ствари. Недавно је Савез донео одлуку о отварању Центра за професионалну обуку хранитеља.

„Можда је у Софији обука хранитељских породица добро развијена, али у мањим градовима такве обуке напросто нема,“ рекао је за Радио Бугарска Мирослав Долапчијев, председник Националног савеза хранитеља. Према подацима Агенције за социјалну заштиту тренутно у земљи има око 2.000 хранитељских породица. Приближно исти је и број малишана о којима брину хранитељске породице. Испоставља се да у земљи има преко 300 хранитељских породица у које нису смештена деца. Највише слободних хранитељских породица које су спремне да прихвате децу има у граду Шумен, областима Пазарџик, Плевен и Варна. Разлог томе је лоше планирање хранитељске бриге. Последњих пар година у многим местима широм земље хранитељство је промовисано као посао, односно пружање услуге социјалне заштите. Из тог разлога је тренутно у Бугарској број хранитеља већи од броја малишана којима је потребна породица,“ објашњава Мирослав Долапчијев и додаје:

„Постоје друга места где се хранитељство подстиче на различите начине. Тако, рецимо, понегде се хранитељске породице обучавају у складу са потребама деце чиме се удовољава конкретним потребама одређене општине, с једне стране, а спречава се и непланско повећање броја хранитеља, с друге стране.“

И док у градовима попут Шумена и Трговишта у којима је забележена висока стопа незапослености, људи на хранитељство гледају као на могућност да нешто зараде, у Софији је највећи број оних који волонтирају. Али, с друге стране, житељи Софије немају могућности да се дугорочно ангажују на одгоју деце без родитељског старања. „У Софији се пуно ради, усредсређени смо на изградњи успешне каријере, свакодневица нам је врло динамична и убрзана. Потребно је да се повећа број људи који су свесни тога колико је битно одгојити једно дете уместо изградити успешну каријеру,“ рекао је Мирослав. Поред лошег планирања, један од великих проблема је недостатак јединственог финансијског стандарда за хранитељску бригу. Тренутно држава одобрава финансијску помоћ од 190 лева (95 евра). Реч је о месечној надокнади намењеној издржавању једног детета у хранитељској породици, док је плата хранитеља који се професионално тиме бави износи 390 лева (195 евра). Према Мирославу, временом ће одустати људи чија је мотивација била једино и само зарада, јер „хранитељство подразумева потпуну посвећеност“. Занимање или позив је бити хранитељ?

„Не могу да одговорим на ово питање. Пре бих рекао да је то нека одговорност или дуг према друштву, каже он. За мене није професија, пошто сам ја човек који се добровољно бави тиме. Људима као што сам ја држава ништа не плаћа. Софија је град у коме је забележен највећи број хранитеља који волонтирају. Годинама смо ја и моја породица тражили начине на које можемо помоћи незбринутој деци. Тако смо их на почетку посећивали у дому, али смо временом схватили да је то тунел који не води нигде пошто се на овај начин не мења живот детета. Захваљујући пријатељима из фондације „За нашу децу“ који су нам испричали о хранитељству ја и моја супруга смо одлучили да пружимо руку тој деци. Верујте ми да није тако тешко имати још једно дете у породици. Свакако, ова деца са собом носе и многе изазове, али се и ове тешкоће могу савладати.“

Већ три и по године Мирослав и његова супруга се брину не само о својој ћерки, већ и малој девојчици коју су њени родитељи напустили. Она се њиховој фамилији придружила када је имала свега 11 месеци. „Имао сам прилике да се упознам са децом чије су потребе биле веће, разлика је била у томе да ова девојчица није била у дому, већ су се о њој бринули у центру породичног типа, у тзв. „Малој кући“ у Књажеву,“ прича млади мушкарац.

„Изазова има пуно, али када видите како се дете мења и све изгледа другачије кад схватиш да се све ипак исплати, категоричан је Мирослав. – Када је у питању твоје дете, знаш да носиш одговорност пред собом и пред Богом, док за дете које је у твој дом дошло из сличне институције одоговоран си пред државом, његовим биолошким родитељима, невладиним сектором који учествује у том процесу. Једна од ствари које су ми на почетку биле проблематичне јесте вођење дневника развоја детета, јер када се дете касније премести у другу породици ови људи морају да знају од чега је боловало, колико је дуго остало у претходној породици, какав је био његов развој у том периоду, које су његове образовне и емотивне потребе. Када су деца мала, тада су и проблеми везани за њихов одгој и васпитање лакше савладиви. Али у случају да је ово дете провело макар годину дана у институцији социјалне заштите, изградња неких навика код детета одузеће вам знатно више времена.“

Да ли се Мирослав и његова супруга плаше растанка са дететом?

„Растанак је нешто са чиме ће се кат-тад хранитељи суочити, каже Мирослав. – Ма колико се добро припремио за тај тренутак, не зна се како ћеш га поднети. Покушавам да не размишљам о томе. Као хранитељ знам да ће се то једнога дана десити. Битније је како ће дете преживети тај растанак. На нама је да детету објаснимо да оно одлази не зато што га више не волимо. Битно је да схвати да је било вољено код нас и да ће га волети и људи код којих иде. Не знам како ћемо то урадити, надам се да ћемо пронаћи могуће најбезболнији начин,“рекао је Мирослав Долапчијев, председник Националног савеза хранитеља у Бугарској.