Еверест је највиши планински врх на Земљи, али га комерцијализација чини све мање привлачним за алпинисте. Тако да се постепено други по висини врх К2 са својих 8.611 метара надморске висине претворио у већи изазов за искусне планинаре.

Негостољубива стеновита пирамида која је позната по својој каприциозној клими, одузела је више живота – 29 од 100 алпиниста заувек је остало у леденом загрљају Каракорума. Али је и поред бројних опасности 31. јула 2014. г. први пут на К2 коракнуо Бугарин. И пошто је у мају он освојио трећи по висини врх на земљи Канченџунгу са 8.586 метара (прво освајање тог врха од Бугарина), а 23. јула се попео на Широки врх висине од 8.047 метара (опет прво званично евидентирано освајање врха од Бугарина) и то без кисеоника и без помоћи шерпа, Бојан Петров, који је дијабетичар, постао је и први Бугарин који се за 100 дана попео на три врхова виших од 8.000 метара. При чему је размак између освајања Широког врха и К2 свега 8 дана и сматра се светским рекордом. За та импресивна достигнућа бугарског планинара су у видео-поруци лично поздравили Рајнхолд Меснер – права легенда у алпинизму и италијански спортски новинар из "Газете дело спорт" Сандро Филипини.

Да ли је Бојан Петров икад сумњао да ће остварити свој циљ пошто се одлучио да крене ка К2 одмах после освајања Широког врха, без предаха?

- Свакако да нисам био сигуран да ли ћу имати довољно снаге за све врхове. Али када сам видео испред себе неког другог планинара одмах сам се мобилисао. Испало је тако да сам на тој експедицији био најбржи. Устајао сам два-три сата после осталих, те сам их касније сустизао и претицао. Све је то резултат моје добре кондиције после Канченџунге, и чињенице да сам се тамо аклиматизовао. На Канченџунзи сам на висини од преко 8.500 метара имао халуцинације и проблеме са концентрацијом, а на К2 сам имао осећај да се пењем на врх висине од свега 7.000 метара, тако да сам скоро превазишао осећај који сам имао на Канченџунзи да сам у свемиру, каже Бојан.

Успех је дошао после једног неуспешног покушаја да освоји К2 2005. године. Али му је он ипак помогао, јер су овога пута њему били непознати само последњих 400 метара. Ево шта прича алпиниста о путу ка врху:

- Најбоље сам знао руту гребеном Абруци. Она је класичка, али није лака. За време одмора у камповима на путу пењачима прете лавине. Ја сам у принципу ишао са једном пољском групом, али сам се реално пењао сам, 2-3 сата испред њих. Само ја и ранац тежак 16 килограма, јер сам са собом носио шатор, храну, врећу за спавање, одећу – од базног кампа па све до врха.

Историја освајања врха К2 сведочи да се експедиција сматра успешном не када коракнеш на врх, већ када се спустиш са њега, јер смрт одасвуд вреба алпинисте.

- Кад сам ступио на руб врха ударио ме је ветар брзине око 60-70 км/сат, измешан са снежним комадићима, прича Бојан. Тако да нисам ни уживао у овом освајању, јер сам након свега 30-40 минута морао да кренем натраг. За то сам користио GPS сат. Био сам у тзв. уајт аут стању, када не можеш да схватиш где је крај облака и где почиње тло, нити да процениш какав је нагиб. Коракнеш једном, а реално си скочио. Неколико пута сам се котрљао низбрдо док осетим реални рељеф.

На повратку, после ноћи проведене у трећем кампу, алпиниста се пробудио у шатору који је био сав затрпан снегом те се једва извукао ледене, беле замке.

- Спуст је кључан за успех пројекта, подвлачи Бојан. Ако свега за трен изгубиш концентрацију, наћићеш се у загрљају смрти. Олује које су ме пратиле на повратном путу наводиле су ме на непријатнија размишљања, од оних за време пењања. У ствари, силазиш некако психички ослобођен, јер си ипак освојио врх. То означава да ниси сконцентрисан. А ја одлично знам да мораш сачувати концентрацију до краја, те сам покушао да то урадим све док не дођем до базног кампа.

За време својих експедиција Бојан Петров, који је иначе биолог и у саставу је екипе Националног природњачког музеја Софије, открио је пуно ствари, прикупио вредну информацију о биљном и животињском свету. Сада намерава да напише о томе стручно дело на тему „Горња граница живота у Пакистану”. А негде глечером Балторо на Каракоруму пузи паук који носи његово име – Aulonia petrovi, најкрупнији црни паук у рејону и једини који живи на таквој висини.

Превод: Александра Ливен