15. септембра 1946. г. царица Ђована, супруга преминулог бугарског монарха Бориса ІІІ, доживела је дупли удар. Референдумом је укинута монархија и Бугарска је проглашена републиком, а Влада је царици ставила ултиматум да већ следећег дана заувек напусти пределе земље заједно са својом малом децом – деветогодишњим царом Симеоном ІІ и његовом 13-годишњом сестром кнегињом Маријом-Лујзом. На референдуму 95 одсто Бугара је гласало против монархије. У ствари, наш народ је требало да се навикне на слична скоро стопостотна гласања у наредних 40-ак година, док је власт била у рукама Бугарске комунистичке партије (БКП).

У септембру 1946. г. Бугарска, која је била међу губитницима у Другом светском рату, практички је била окупирана совјетским трупама и гласање на референдуму је било далеко од наших савремених схватања о слободи избора. Али је иза паравана коалиционе владе Отаџбинског фронта нова комунистичка власт усмеравала ситуацију у земљи "гвозденом руком у баршунастој рукавици". Од децембра 1944. до априла 1945. г. радио је тзв. Народни суд. Он је издао званичне пресуде представницима домаће елите, који нису могли да тек тако "нестану без трага" као што се десило са бројним нашим званичницима пре његовог формирања. Овим жестоким ударцем су уништени регенти, преко половине чланова 25. сазива Народног собрања, представници високе државне администрације, привредне и интелектуалне елите.

Зашто онда нису проглашени неважећим резултати једног очигледно незаконитог референдума? Сходно Трновском уставу слично изјашњавање народа се не може спроводити, јер он није предвиђао промену државног уређења. Свакако, могућност за промене је постојала, али само сазивањем Великог народног собрања. А то је било могуће једино одлуком монарха, који је тада имао свега 9 година.

Међутим, ништа није било у стању да обустави пропагандну машину. Тада још није било телевизије, нити је радио био толико распрострањен, те је стога штампа била главно оружје агитације. А она је представљала само један став – онај Отаџбинског фронта, и једну идеју – о укидању монархије. Страх је био толико велик да је и црква поклекла. О томе сведочи писмо Доростолског епископа Михајла, у којем он признаје да се на његов предлог име цара већ неће помињати на службама.

"Што се тиче лично мојег учешћа по питању о референдуму, сматрам несувишним да вас обавестим да је на моју и Врачанског епископа иницијативу пре месец дана донета одлука Светог Синода, и то ван заседања, обуставити помињање име цара у цркви...“

Иако незаконит, референдум је одржан 8 септембра 1946. г. 95,63 % људи се изјаснило "за" републику. Независно од бројних фалсификација, резултати су прихваћени.

Треба знати да је укидање монархије у земљама које су поражене у Првом и Другом светском рату, геополитички процес којим у великој мери диригују државе-победнице. Осим тога, тада у Бугарској нико није ни очекивао да ће друштво подржати династију, везану за две националне катастрофе.

15. септембра 1946. г. 26. сазив Народног собрања је прогласио Бугарску Народном републиком. За привременог председника изабран је Васил Коларов, који је био и шеф парламента. Царска породица је требало да напусти земљу већ наредног дана, тако да је 16. септембра 1946. г. царица Ђована са децом отпутовала за Египат.

У тонском архиву Бугарског националног радија се чува интервју Аглаје Коцеве са царицом Ђованом о њеним последњим сатима проведеним у Бугарској.

16. септембра смо отишли у Истанбул, а Турци су нас дочекали изузетно љубазно. Одатле смо отпутовали за Александрију, где су тада живели моји родитељи – краљ Виторио Емануеле III Савојски и краљица Јелена. Нашли смо малу викендицу и остали тамо 5 година. Симеон није говорио енглески и похађао је Викторија колеџ, који је био и највећи у Северној Африци. Остао је тамо и одлично научио енглески. Био је врло добар ђак. А ћерку сам послала да се школује код монахиња."

Да ли је вас неко испраћао када сте напуштали Бугарску?

Двоје-троје. Један је био регент професор Венелин Ганев.

А да ли је вам рекао бар пар добрих речи?

Не, нико. До Александрије нас су пратили један генерал и двојица других. Онда су отишли.

Како су Симеон и Марија-Лујза доживели то путовање?

Знате каква су деца. Све их занима, радознала су.

Да ли су осећала да се дуго неће вратити у своју домовину?

Да, свакако, деца су то знала, исто као и ја.

Референдум из 1946. г. један је од тренутака ликвидације бугарске државности, јер су, како сведочи и наша најновија историја, спољашње снаге које су посегнуле на бугарску монархију, увек то радиле у циљу дестабилизације државе и наметања свог утицаја.

Превод: Александра Ливен