„Допиши историју река” мото је под којим је 20. августа стартовала кампања чији је циљ да скрене пажњу на најболније проблеме наших река и да понуди одговарајућа решења. Иницијатор је Светски фонд за природу WWF. Амбиција природњака је и да провоцирају Бугаре да се активније ангажују и буду нетрпељиви према уништавању тог природног богатства. „Људи основно запажају загађење река, али постоји још много других проблема са неповратним учинком. Заиста је могуће да очистимо реке, да побољшамо њихов хемијски састав, али вероватно док се то деси биће изгубљено њихово биолошко богатство. Због тога треба да предузмемо хитне мере!“, алармира Љубомир Костадинов, WWF-ов стручњак за воде. Кампања је започела објављивањем петиције за очување воде, која ће бити предочена и државним институцијама. Свако ко жели може да је подржи на: http://www.wwf.bg/get_involved/rivers/petition/.

„Овом петицијом намеравамо да ангажујемо максималан број људи на решавању тих проблема и да покушамо да натерамо институције да буду активније, казао је за Радио Бугарску Љубомир Костадинов. У току је израда планова управљања ризиком од поплава и актуелизација планова управљања речним базенима. Дакле, тренутак је тачно изабран. Циљ је да службе Министарства животне средине и вода које су задужене за водотоке поседују инструменте за доношење мера обустављања уништења река. Река није једноставно вода која тече. Она је сложени екосистем, функционише повезано у току више километара. То је биокоридор, у склопу којег се размењују информације, организми, седименти. Занимљиви процеси се одвијају и у речним терасама, где све такође функционише повезано и ми треба да њима управљамо комплексно.“

Шта се дешава са рекама у Бугарској и који су најозбиљнији проблеми?

„У Европи већ одавно је изграђено много станица за пречишћавање, људи су свесни да треба да чувају чистоћу река, али због антропогенске интервенције већина речних тела тамо је знатно модификована, објашњава стручњак. У Бугарској је током 50. и 60. година започела масовна изградња брана, кориговане су корита, реке су испрваљане. Понегде за то је било довољно разлога, али је другде једноставно тражено повећање обима обрадивог земљишта. Нажалост, та се тенденција наставља и данас. Треба да схватимо да сваки прекид речног тока, свака баража, брана, било каква инфраструктура те врсте, омета миграцију врста, што изазива дробљење популација, оне постају рањиве, а често пута и нестају. Велики проблем је минимални водени одлив у рекама, који треба да буде остављен после водозахвата. Често се дешава да се после неког водозахвата река практично пресушује. Сами схватате да у њој више нема живота. Таква је судбина много бугарских река већ у њиховом горњем току и још тамо губимо врсте, каква је например балканска пастрмка. Други болни проблем из последњих година је екстракција инертних материјала – песка и шљунка из река. Велики бум у грађевинарству је повећао тражњу тих сировина чиме је погођено много река. Опао је ниво подземних вода што пак утиче неповољно на наводњавање пољопривредног земљишта. Тај проблем запажају само локалне заједнице, које су лично осетиле његове последице. Приликом извлачења инертног материјала река се замућује, што такође пресеца коридор врста и поново долазимо да смањења популација. Постоје и акутни проблеми везани за привређивање приобалне флоре. У Бугарској практично су понестале лепе, добро очуване приречне шуме. Чак и оно мало сачуваних подвргнуто је сечи. Има и више рупа у законодавству и често се врше злоупотребе, а изговор пред становништвом је да се ради о превенцији од поплава, али се сече претежно велико, старо дрвеће које чува обалу од ерозије и има важне функције у екосистему. Прави разлог сече је дрвени материјал, а жбуње остаје у речним коритима, иако ствара проблеме и може да изазове поплаве.“

У пролеће и летос скоро и да није било места у земљи које није патило од обилних киша и мештанима је још увек тешко да се опораве и да превазиђе стравичне последице.

Али да ли треба да за све то оптужујемо само природу или је беда коју смо доживели плод и неодговорног понашања човека?

„Запажамо тенденцију да застарела инфраструктура, неправилно изграђене бране и мостови често пута доприносе поплавама, каже Љубомир Костадинов. Исто тако, чак и очишћена речна корита нису увек превенција од поплава, јер се проблем преноси другде. Обично највећи допринос има људска интервенција. Градећи куће и инфраструктуру поред реке човек сам зове невољу, или пак кад је све то рађено нико није ни претпостављао да нас може спопасти слична несрећа и да интензивне падавине изазову формирање толиких плимских таласа. Очигледно треба да започнемо да се прилагођавамо новој стварности, да тражимо могућности кориговања постојећих брана. Поплаве које су се дешавале можда једном у 50 година, у будуће ће сигурно бити чешћа појава, вероватно кроз 20 година. Ми не можемо управљати падавинама, али можемо да управљамо ризиком, можемо да бринемо о околини тако да не би било жртава и да сведемо на минимум оштећења инфраструктуре и кућа.“

Превод: Александра Ливен