Сазнала сам за ово дрво крај хотела Плиска пре неколико месеци. Веома необично дрво – заправо скулптура са невероватно лепим дуборезом. Моји пријатељи који су имали прилику да га разгледају били су импресионирани. А ја сам некако занета послом заборавила за то дрво.

Међутим пре неколико дана, овог пута после летовања на мору, пут ме нанео управо крај хотела Плиска. И тада сам с моје десне стране видела непоновљиви призор од којег застаје дах. Ево га – бајковито дрво. Стварно је лепо, чак много лепше него што га описују.

За неколико дана поново сам се вратила на ово место. Нисам открила аутора, али сам провела читаво поподне дружећи се сама са дрветом. Разговарала сам и са пролазницима који су се стално заустављали крај дрвета да би га разгледали. Међу њима је био и неки Ром, по свему судећи физички радник, који је са огромним занимањем посматрао његове чудновате форме. Упитала сам га дали му се допада. Рекао је да га не разуме, али му се ипак допада. Његов одговор учинио ми се доста мудар. Често пута, када не разумемо нешто, једноставно га одбацимо…

Тог поподнева сам се уверила да је то дрво сакупило у себе не само бајке Браће Грим, него и бројне митолошке ликове и симболе из скоро целог света. Обећала сам себи да ћу се сутрадан поново вратити на ово место. И тада сам из тролејбуса угледала Алексеја око којег су се поново окупили посматрачи. А он је, стојећи на мердевинама, обликовао врх дрвета.

Алексеј Алексијев је по занимању инжењер-хемичар. Али целог живота бавио се дуборезом. У 4 наврата конкурисао је за пријем на Националну академију ликовних уметности – нису га примили. Независно од тога никада није одустао од своје највеће пасије – вајарства. Учио се сам, са истрајношћу и посвећеношћу човека који је открио свој животни позив.

Ово није прво Алексејево дрво скулптура. Још 1994. године урадио је 12 пластика у центру Софије. Нажалост ниједна није очувана, остале су само фотографије као доказ његове уметничке маште.

Прошле су године и његова жеља да улива нови живот стаблима већ обележених за сечу поново се пробудила. У четврти у којој станује постоји још једно такво дрво.

Алексеј не би могао да каже дали он бира дрво или оно њега. Већ 6 месеци су заједно, а испод његових вештих руку непрестано се појављују нови ликови. Сећа се како је запазио ово дрво – покривено црном кором и обележено црвеном бојом за сечу.

„У питању је била стара преко сто година шљива. Веома тврдо и чврсто дрво. Привукла ме сама форма стабла са необичним удубљењима…“

Без обзира што се ради о општинској својини, Алексеј верује да оваква стабла могу да живе другим животом – као уметничка дела.

Вест о бајковитом дрвету стигла је и до општинских радника. И ето, догодило се – после толико година посвећености уметничкој обради дрвета, Алексеј је добио зелено светло да пусти своју уметничку машту на вољу у парку Герена у Софији.

Кинески амбасадор је био импресиониран када је видео његов дуборез – открио је различите сакралне симболе из источне културе. Други пак откривају неке симболе древних Маја – као што је рецимо глава јагуара.

Алексеј верује да Софија може да импресионира бројне госте из иностранства управо таквим самобитним уметничким делима, а не рецимо новом станицом метроа. Странци га често питају дали је то нека стара бугарска традиција – стварати под ведрим небом. Ко зна, можда ће Алексеј прокрчити пут својим следбеницима па ће се то једног дана заиста претворити у традицију…

На крају питам како је назвао своју пластику.

„Време или Кронос. Све је ово део времена, све је то неко већ измислио или створио још пре нас, и све ће се то поново и поново догађати и после нас!“

Превела: Катарина Манолова