На Светском првенству у одбојци за мушкарце у Пољској домаћини су заслужено извојевали титулу првака. У тронедељни одбојкашки маратон укључила се и бугарска репрезентација, али, нажалост, вести нису биле добре. Њен пласман на 14. месту био је повод за размишљања о будућности професионалног спорта код нас.

У ствари, разочарајући наступ Бугарске на Светском првенству у Пољској је нешто сасвим очекивано. И нико не би говорио о њему као о трагедији, али сви знамо да Бугарска има дугогодишње одличне традиције у том атрактивном спорту. Мушкој конкуренцији је фалило сасвим мало за бронзане медаље на Олимпијским играма у Лондону 2012. г. Годинама наша репрезентација је била међу фаворитима у комерцијалној Светској лиги. Њени су успеси инспирисали много тинејџера да тренирају и претворили одбојку у један од најгледанијих и вољених спортова. Али су добри резултати везани једино за мушку репрезентацију, а домаће првенство није успело да искористи ову инерцију и и даље се може окарактерисати као слабо и досадно. А свако ко је бар мало упућен у законе професионалног спорта зна да је трајни успех резултат дугорочне стратегије и одрживог рада са децом. Криза која је погодила мушку одбојку, добро је позната и у осталим спортовима. Банални узрок је хронични мањак пара. Међутим, то није све.

Када смо у кризи, сасвим је природно да гледамо назад и да упоређујемо данашњицу са успесима из доба "развијеног социјализма". Тада, пре 25 година, спорт је био државна политика. Државни новац "напајао" је федерације, јер је државно и партијско руководство волело да се хвали спортским успесима. Сада, 25 година касније, у Бугарској немамо дугорочну политику не само за развој професионалног спорта, него и за стимулисање масовног спорта, нарочито међу децом. Спортски активисти годинама инсистирају на пореским олакшицама за спонзоре, али их нико не чује. Ево и логичног резултата – на Олимпијади у Сеулу 1988. г. Бугарска је освојила десет титула и заузела четврто место у коначном пласману. На последњим Играма у Лондону 2012. г. наши спортисти су се изборили само за једну сребрну и једну бронзану медаљу.

Стручњаци тврде да узрок катастрофе није недостатак младих талената, већ талентованих тренера и континуираног рада федерација са младим надама. Добри бугарски тренери већ одавно су у иностранству и припремају младе таленте у спортовима, у којима Бугарска има стародавне традиције. То се односи не само на одбојку, него и на ритмичку гимнастику, дизање тегова, па чак и на фудбал. Нико не жели да мала Бугарска буде водећа нација у професионалном спорту. Али је штета и тужно када губиш извојеване позиције због неспособности и недалековидости. Каос у којем живимо очигледно се усталио и у нашем спорту.

Превод: Александра Ливен