2014. године Бугарска обележава 1000-годишњицу смрти цара Самуила – велике и трагичне личности у бугарској историји. У дуголетној и неравној борби са Византијом он је храбро бранио независност наше државе. Али је после пораза његове војске код Беласице и ослепљења 15.000 његових војника он клонуо духовно и телесно и преминуо четири године пре него што је његово царство коначно потпало под власт Византије – све до 1185. године.

Међу манифестацијама посвећеним годишњици Самуилове смрти је изложба „Бугарска аутокефална архиепископија у Охриду – 1018-1767. година“ у Националном историјском музеју. Више појединости о њој сазнајемо од директора музеја проф. Божидара Димитрова:

„Бугарска аутокефална архиепископија је основао од византијски цар Василије ІІ. Она је заменила Бугарску патријаршију са седиштем у Охриду. У црквеној хијерархији архиепископија је на нижем ступњу од патријаршије. Али ју је цар прогласио аутокефалном, тј. имала је сопствено управљање, била је самоуправна као организација и једнака са другим сестринским Црквама, а њеног поглавара именовао је лично цар. Међутим, нешто касније, када су те територије ушле у састав Отоманског царства, уз сагласност султана она је постала апсолутно независна од Васељенске патријаршије. Њен поглавар је носио титулу „Архиепископ Охрида и целе Бугарске“. Управо је та архиепископија опстала најдуже у бугарској црквеној институцији. Преславска патријаршија је радила мање од 100 година, Трновска – непуних 200 година, а Охридска је постојала све до 1767., дакле читавих 749 година. Међу људима који су њоме управљали су запажене личности – писци, црквени службеници, попут Теофилакта Бугарског. Архиепископија је урадила много на одржавању хришћанске вере међу Бугарима, нарочито у османском периоду. Била је окосница бугарског националног идентитета.“

Поставка приказује 65 предмета везаних за историју Бугарске аутокефалне архиепископије у Охриду.

„Срећом, њена су блага сачувана све до Првог светског рата. Реч је пре свега о иконама, рукописима, црковној утвари. Године 1916. проф. Богдан Филов, тада директор Народног музеја, извештавајући о жалосном утицају Балканских ратова из 1912-13. г. на наше културно-историјско наслеђе, упутио је писмо команданту војске генералу Жекову са молбом да научници не буду регрутовани као обичне војнике, као што је било у тим ратовима, те је један део њих погинуо на ратиштима, већ да се формира специјална извиђачка јединица, која би свестрано истражила новоослобођена подручја.“

Генерал Жеков је заиста формирао такву јединицу. „После ове његове одлуке Македонија је била истражена са економског, демографског и културно-историјског аспекта“, наводи проф. Димитров. Следећи предлог био је сакупити све покретне културне споменике са линије фронта, како не би били уништени у сукобима. Предмети су пренесени у Софију, у тадашњи Народни музеј, а касније су постали саставни део збирке Националног историјског музеја.

Превод: Александра Ливен

Фотографије уступио Национални историјски музеј