Године 1953. Александар Жендов – графичар и живописац, један од „отаца“ бугарске карикатуре, аутор бројних сатиричких прича и фељтона, преминуо је од рака. И поред његовог неоспорног угледа међу колегама сликарима, само шака људи се осудило да га испрати на његовом последњем путу. Док је био жив тешко да је било човека ко би и за секунд посумњао и не би признао да су основна начела у његовом животу и раду увек биле комунистичке идеје и антифашистичка делатност. Али 1953. нико се није осудио да каже бар то на његовој сахрани.

„Он је био изванредна личност. Када су се у нашем Савезу сликара разбуктале зле стихије и сви су напали Жендова, ја сам много патио, јер је он био стена од човека, мудар и природно паметан. Такав је био Александар... и био је прави талент. Наши су га терали, јер је он увек говорио истину и никоме није праштао ни обичним људима, ни партијским првацима – Тодору Живкову или Влку Червенкову. По њему ако желиш да живиш достојанствено, онда би требало да живиш достојанствено... Тако смо се претварали у праве грађане. Била је једна група младих сликара који су стали иза Жендова, јер је он био оличење племенитости, правде, праве мере у уметности. Увек против конјунктуре, против скрнављења уметности и то за паре. Он се није обогатио, али се обесмртио исто као што је то урадио Пушкин - „подигох себи споменик што није руком творен“. Срећан сам да сам био поред Жендова, када су му се многи наши сумњиви чланови Савеза ругали. Он ме је веома волео. Драги он, то га је злостављање толико психички измучило да му се чак стас променио. А раније је био здрав и чио, „када је ходао, пут се тресао“. Био је висок, док се кретао мало се љуљао. Премештао се с ноге на ногу као клатно. Није било могуће да не приметиш Жендова – он је био маркантна личност…”

Тако о Жендову прича његов колега проф. Александар Поплилов. Снимак са његовим речима чува се у тонском архиву Бугарског националног радија.

После 1956. г., макар и тихомице, Жендов је рехабилитован и постао један од примера оних који су се одлучно изјаснили против култа личности Влка Червенкова. Парадоксално, али су сликар и будући партијски и државни руководилац учили заједно у Трећој софијској гимназији. Жендов је био друг песника Христа Смирненског и илустровао је његов циклус песама „Зимске бајке“. Влко Червенков такође се дружио са Смирненским. А када је 1923. г.  туберкулоза однела песникову душу, Червенков и Жендов су били међу младићима који су на рукама носили ковчег са његовим телом и горко плакали.

У међувремену Александар Жендов је уписао графику и декоративну уметност на Ликовној академији у Софији, а затим је наставио студије у Немачкој. Године 1930. завршио је Високи уметничко-технички институт у Москви, али се на наређење Бугарске комунистичке партије вратио у Бугарску. 1931. г. је био међу оснивачима Друштва нових сликара, где се борио за социјалистички реализам у уметности. Учествовао је у утемељивању Савеза радничко-борбених писаца и Савеза пријатеља СССР, био је председник Друштва нових сликара. Због спорова око листа „Кормило земље” такозваних „качественика” жигосан је од руководства комунистичке партије и искључен. После 9.09.1944. г. обновио је своје чланство, радећи на афирмисању „народно-демократске власти” и њене социјалистичке културе.

Године 1944., после повратка Червенкова из Москве, двојица су се поново састала. Червенков је стао на чело културног фронта, а Жендов је и даље у својим карикатурама и фељтонима громовно разио буржоазију и капитализам. Међутим, на Петом конгресу Бугарске комунистичке партије (БКП) 1948. г. стављен је задатак о спровођењу такозване „културне револуције”. Влко Червенков је почео састанке са уметничким савезима како би им разјаснио каква је партијска повеља: „Фронтом културе ће руководити Партија, исто као и свим осталим фронтовима јавно-политичког и привредног живота.” После Пленума БКП 1950. г. је почео нови талас репресалија против интелектуалаца који су изражавали свој независни став, различитији од званичног. Али је већ у 1949. Червенков наредио стварање комисије која да истражује партијску организацију Савеза бугарских сликара. Комисија је предложила изрећи Александру Жендову „стругу опомену уз последње упозорење“ због „фракцијске борбе, недисциплиновасти и каријеризма“. На дан Нове 1950. године Червенков и Жендов су се жестоко посвађали. Сликар је инсистирао да је партијско руководство неспособно и да уметницима треба да руководе уметници, а не „апаратчици“. Касније је он формулисао своје тезе у дугом писму како би спречио евентуалне неспоразуме са Червенковим, који је већ био генерални секретар партије. У писму Жендов је поновио свој став „да је партија мал те не ставила себи за циљ да обезличи уметност сликара и да је окује ланцима касарнске дисциплине, да је потчини императивној насумичној цензури, вулгаризујући је до степена пучког укуса“. Али је после 1950. Червенков постао апсолутни самодржац у земљи, а Жендов је  поново искључен из БКП и заборављен од свих. Преминуо је у 60 години живота. А само три године касније – 1956. је био некако непримећено рехабилитован као једна од жртава култа личности.

Превод: Александра Ливен

Коришћени материјали:

Димитар Аврамов: „Белешке о тоталитарној уметности”

Пенчо Ковачев: Крај политичара: „Жендов улази у спор са Червенковим и плаћа животом”