Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

„Ми смо на потезу“ – млада генерација поново ступа на сцену

БНР Новини
Фотографија: БГНЕС

„Веровали смо да је један другачији свет могућ као и то да успостављамо своју, различиту, студентску републику и можемо понудити не политичку алтернативу, нити неку нову мисију, него нешто много више - животну алтернативу“, читамо у новоизашлој књизи под насловом „Ми смо на потезу“ Ивајла Динева, једног од вођа окупације Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“. Студенти су тачно пре годину дана окупирали високу школу као контрапункт неуспешним уличним протестима против целокупне политичке класе, који су потрајали целу годину.

Тај радикални протестни чин протумачен је као политичко буђење младих у Бугарској, доскора сматраних веома апатичним. Тај чин је дао повод да учеснике протеста зову „ранораниоце“. „Мислим да је наш гест остао делимично несхваћен и интерпретиран старим мисаоним моделима о комунизму-антикомунизму, левици-десници, док смо ми очекивали да ће бити препознат као нешто ново и различитије“, каже аутор који је антрополог и уједно песник.

„Окупација универзитета била је израз побуне деце стасале у годинама транзиције и устале против појава које обележавају стварност после краха комунизма у Бугарској – прича Ивајло. - Многи од нас су водили мукотрпан живот – имали су код куће тешког болесника, незапослене родитеље или пак су их подигли бака и деда док су им родитељи зарађивали за живот у иностранству. Одрасли смо у окружењу све дубље социјалне неправде, посве различитом од идеала о демократији за који су се некада залагали наши родитељи када су се окупљали на демонстрацијама на трговима. Јунаци времена у којем су стасали данашњи 25-годишњаци, нису били борци за истинску демократију, него утеривачи дугова и разни телохранитељи тајкуна, људи изузетне физичке снаге, креатуре политичке класе који су се бавили нечистим пословима, превасходно у заштиту непоштено стеченог богатства својих господара.

У нашој земљи се могло напредовати захваљујући политичким везама или грубој физичкој сили. И мада је Бугарска приступила ЕУ, сиромашни су и даље остали сиромашни, док су се богати све више обогаћивали. Код нас просперирају преваранти, а никако они који су вредни, паметни и школовани. По мени то је био као неки повратак у времена крџалија у Бугарској. За време Отоманске владавине свуда су харале дружине крџалија који су често радили као плаћеници, у споровима две странке на страни која више плати. Они су немилосрдно и некажњено пљачкали народ. Тада су се Бугари и Турци удружили и подигли тврђаве како би одбранили села и градове. Ево и сада је наше реаговање било слично. Наша буна је била уперена против транзиције и „јунака“ транзиције, против странака које су биле на власти у задњих 25 година.“

Млади људи и студенти требало би да буду имунолошки систем друштвеног организма, који би био способан да спречава појављивање малигних тумора у друштвеном ткиву, верује Ивајло:

„Био је то први пут да се наша генерација окупи око неке заједничке ствари, али она није била идеолошка, већ емоционална. Требало је да превазиђемо идеологије, поделе и да отворимо тему о општељудским, исконским вредностима. Додуше, наша побуна је вођена идеалистичким принципима и као таква тешко може да постигне своје циљеве, зато што су они изузетно високи. Али једноставно није могуће променити свет ако мислимо да он не може бити промењен. Истини за вољу, једна окупација неће решити проблем, свет се не може променити у трен ока. Али је она догађај који нам помаже да препознамо као своје неке револуционарне вредности какве су солидарност, слобода, одговорност и да их уградимо у пројекте изградње будућег света.“

У својој књизи Ивајло Динев покушава да преосмисли ове скорашње догађаје кроз призму историјских чињеница какви су, рецимо, низ сличних студентских акција из 1968. г., антикомунистички протести бугарских студената из 1997. г., или пак покрети „Окупирај“ и такозвано арапско пролеће. По оцени аутора, вишемесечна окупација Софијског универзитета помогла је учесницима да стекну драгоцена искуства и да подигну свест – своју и осталог грађанског друштва. Један од модела који она може понудити друштву је тај непосредне демократије.

„По мом мишљењу, окупација је била локални пример револуционарне институције, која се може користити у реализацији пројеката будућности - сматра Ивајло. - У нашем случају свако је имао право да подноси предлоге, да дискутује, да гласа. Понекад су наша заседања трајала читавих 14 сати и на крају смо доносили сасвим легитимну одлуку. Из властитог искуства сам се убедио да непосредна демократија не крије велике ризике, какво је уврежено мишљење. Зато мислим да ако се у Бугарској чешће одржавају референдуми и други облици директног учешћа грађана у одлучивању о важним питањима, допринећемо освешћивању нашег народа и његовом бржем напретку.“

Учесници окупације признају да су направили грешку и она се односи на целокупан прошлогодишњи протесни покрет, а то је да није нађен начин да се анимира већина бугарских грађана. Постоји опасност да људи изгубе свако поверење у ефикасност протеста. Зато што су и после њих у парламент ушле исте партије и исте личности које су учествовале у претходним владајућим гарнитурама. Протести нису успели да понуде политичку алтернативу садашњем моделу управљања. Ови покрети су постигли свој минимални циљ, наиме да буду морални коректив политичке праксе у земљи. Сваки политичар у Бугарској је већ свестан да ако злоупотреби поверење јавности, могуће је да људи опет изађу на улице и бламирају га.

„Наш циљ је револуционаран, али кораци треба да буду еволуциони“, сматра аутор покрета „Ми смо на потезу“. И најважнији између њих је изградња нове политичке културе код Бугара кроз пригодно образовање. Управо у томе он види улогу учесника студентске окупације.

Превела: Ана Андрејева




Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Владислава Цариградска

Награда „Личност године“ додељена судији Владислави Цариградској

Судија Владислава Цариградска из Окружног суда у Плевену добитница је престижне награде „Личност године“, коју додељује Бугарски хелсиншки комитет. Ова награда јој је додељена због њеног залагања у разоткривању нерегуларних односа и зависности у..

објављено 10.12.24. 17.50

„Храна или грејање?“, домаћинства у Источној Европи ове зиме без дилеме, у западноевропска пред изазовом

С приближавањем зиме, многи становници Европе постављају питање како ће сезона утицати на њихове финансије и да ли ће бити приморани да бирају, на пример, између топлог дома и пуног фрижидера. „ Бугарска домаћинства, као и европска, морају се..

објављено 10.12.24. 12.25

Дина Џевали из Сирије: Имала сам осећај потпуне безизлазности, у Бугарској ми ништа није тешко

Опстанак милиона људи широм света, који живе у условима рата, глади, болести и огромног очаја, свакодневно је на коцки. Нису ретки случајеви када је наш приступ према емигрантима из таквих земаља помао непријатељски. Можда је оно што су доживели..

објављено 9.12.24. 11.55