После Априлског пленума Бугарске комунистичке партије (БКП) из 1956. када је Тодор Живков преузео реалну власт у партији, покренут је читав низ политичких и економских иницијатива. Дотадашње стратешко опредељење за модернизацију пољопривреде и прехрамбене индустрије је напуштено и као темељни правац економског развоја изабрана је тешка индустрија. Она је требало да обезбеди радна места дојучерашњим сељацима који су се све више сливали у градове.

У међувремену Живков је и даље јачао позиције у партији. 12. јула 1957 г. из Централног комитета БКП су искључени Јонко Панов, Добри Терпешев и Георги Чанков због „антипартијског деловања, каријеризма и подстицања фракционарских борби“. У тој ситуацији у јуну 1958. г., у присуству партијског и државног руководиоца Совјетског савеза Никите Хрушчова, одржан је VII конгрес БКП. На унутарполитичком плану он је утабао пут Тодора Живова до његове личне власти и премда у Политбиро нису ушла нова лица, у Секретаријату и Централном комитету изабран је повећи број присталица Живковљеве политике. На спољнополитичком плану овај конгрес је остао запамћен по отпору који је пружио југословенским комунистима због њихових оптужби КПСС за хегемонизам и по одбацивању теорије о „националним путевима“ према социјализму:

„Конгрес је постао тумач и право оличење нераздвојног јединства и збијености читаве наше партије – њених кадрова и чланова око Централног комитета – изјављује Тодор Живков.- Откуд такво јединство?То су чврсто положени темељи исправне партијске политике – марксистичко-лењинистичко-димитровљеве линије Централног комитета. Искуства међународног комунистичког и радничког покрета и наше партије не једном су показивала да без правилних марксистичко-лењинистичких начела и норми, без доследног спровођења марксистичко-лењинистичке линије није могуће очувати идејно-политичко и организационо јединство партије. Скретања са исправног марксистичко-лењинистичког курса – улево или удесно – колебљивост у његовом спровођењу неминовно доводе до пукотина у јединству партије.“

На VІІ конгресу су међутим донете изузетно важне одлуке у сфери економије: усвојене су директиве о убрзаном извршењу трећег петогодишњег плана о развоју Бугарске у периоду 1958-1962. г. Партијска пропаганда га је прогласила „конгресом плански утврђеног социјалистичког поретка“ са аргументом да је 92 одсто обрадивог земљишта обухваћено сељачким радним задругама, 99,99 одсто индустријских, грађевинских и транспортних објеката већ прешло у руке државе, па је тако капитализму сваки пут повратка одсечен.

„Другови, Седми конгрес Бугарске комунистичке партије завршио је свој плодни рад. У историји партије и бугарског народа он ће бити обележен као конгрес победничког социјализма у нашој земљи – истиче Живков. – Овај основни закључак до којег су спонтано дошли сви учесници конгреса, а који је наишао на једнодушно и импресивно одобрење, тачан је и истинит. Он одражава неоспорну чињеницу да је у Народној републици Бугарској социјализам победио и сада он влада у свим областима друштвено-политичког, привредног и идеолошког живота. Нема никакве сумње да ће Седми конгрес имати велики историјски значај у развоју наше партије и земље.“

Конгрес у ствари следи пример Мао Цедунга који је већ кренуо у спровођење политике „Великог скока“ у Кини. На пленуму од 11. новембра 1958 г. који је уследио после конгреса, по узору на кинески модел је одлучено не само да се убрза темпо напретка, него и да се изврши „скок у развоју наше земље“. Ударени су темељи покрету комунистичког рада, који је требало да помогне у остваривању поменутог скока. То нимало није случајно када се има у виду да је годину дана раније, на скупу руководилаца братских земаља у Москви, Мао Цедунг препознао у Тодору Живкову будућег премијера светског социјалистичког система.

Будућност коју је осликавао Живков, теоретски је изгледала дивно: за 3-4 године испуниће се петогодишњи планови, а онда ће потећи реке меда и млека – захваљујући системима за заливање обрадивих површина, изградњи сточарских фарми и повећању продуктивности рада као резултат коришћења рада службеника и ђака, поред оног радника.

Живков је убрзо постао свестан да је тај скок за малу Бугарску са њеним сиромашним ресурсима неизводљив задатак, било би то нешто налик на барона Минхаузена који је наводно извукао себе и коња који је јахао вукавши се за сопствену косу. У потреби да нађе себи ослонац, Бугарска је упрла поглед у помоћ „великог брата“ – Совјетски савез: „У тој пресудној борби ми нисмо сами. Имамо верног брата, друга и заштитника – то је моћни Совјетски савез, уз чију је помоћ могуће освојити било коју тврђаву.“ Другим речима, можемо набавити јефтине сировине ако будемо послушни и претворимо Бугарску у најближи политички сателит СССР. Сервилно понашање је стигло дотле да је у писму упућеном Хрушчову предложено да Бугарска буде прикључена СССР као 16. република.

Волунтаристичко упињање да се поспеши развој земље настављено је и на следећем VIII конгресу БКП одржаном 14. новембра 1962 г. када је донета одлука да се до краја 20. века у Бугарској „створе материјални услови за прелазак у комунизам“. Та опсесивна тежња остала је карактеристична одлика читавог периода све до другог једног новембарског дана 1989., када су телевизијске камере које су пратиле следећи по реду пленум партије, непристрасно забележиле „јесен патријарха“, који неверујућим погледом као да схвата како апсолутну власт и потпуни слом илузија понекад дели само један корак.

Превела: Ана Андрејева