„Отворили смо Државно сатирично позориште комадом „Хладан туш“ Мајаковског, а нисмо имали финале. На дан премијере сви смо ми, још увек млади глумци, били веома забринути тиме. А мени је истовремено било и јако занимљиво. Поштено речено тада сам се претварала забринутијом, него ли сам стварно била, јер сам веровала редитељу Срчаџијеву, пошто сам и ја била попут њега. Волим људе у чијој се глави домишљате идеје рађају у задњем тренутку, снажне су и стављају врло лепу тачку. Он нам је рекао да започнемо мирно и да ће нам за време паузе испричати како ћемо завршити поставку. И заиста, окупио је нас за време паузе и рекао: смислио сам финале, ви само не брините. Времеплов је требало да раздвоји добро од зла – тојест позитивне од негативних јунака. Позитивне – посебном расветом, требало је да их кулисе некако извуку и пошаљу у будућност, док смо се ми, лоши, морали срушити на земљу и пузети у црној тами. Ми смо га упитали: „Срчо, где да паднемо?“ Он нам је рекао – где год нађете. И ми смо одлучили да се срушимо у оркестарску јаму. Сви смо пали, срушили смо се као у гроб и пузели смо као у паклу, загрнути тамом којом су лутали загонетни зраци рефлектора. Он је ту слику имао у глави и било му је сасвим јасно где ћемо пасти, али није нам то рекао да нас не уплаши. У једном тренутку сам осетила да газим некога и испод мене се чуо глас: „Склони се, жено, згужваћеш ме!“ То је био Парцалев. Тако да никад нећу заборавити то отварање. Оно је било управо у стилу нашег рада, захваљујући том стихијском и необичном редитељу Срчаџијеву.“
1957. поставком „Хладан туш“, о којој нам је тек што испричала велика глумица Стојанка Мутафова, започела је историја Сатиричног позоришта у Софији. Свакако у овим годинама његово оснивање је било подређено налогу времена: „Први глас нашег новорођенчета није плач, већ јасан и недвосмислени узвик – ми смо агитаторско позориште! Иако сасвим млади, ми ћемо тежити већ са дана када смо ломили нашу поступаоницу да станемо чврсто на ноге, да зграбимо копље смеха и буздован сатире и да уђемо у редове бораца за комунизам“, пише његов оснивач Стефан Срчаџијев. Ево интервјуа са редитељем који је начињен управо пре отварања позоришта:
„Извинете, друже Срчадџијев, да ли осим „Хладног туша“ Мајаковског припремате нешто друго?
„Припремамо три поставке. Друга је збирна према делима домаћих сатиричара која ћемо ставити у један заједнички, али посебан позоришни рам – са конферансијерима, музиком и песмама.
Каква дела намеравате да представљате на сцени?
После бугарске поставке припремамо спектакл под насловом „Сатира кроз векове“ почев од Јувенала и Аристофана, кроз дела аутора из доба Средњег века и Ренесансе, па до наших дана. Све ће то бити у костимима, са декорима и музиком који одговарају одређеној епохи, при чему ћемо осавременити свако приказивано дело, налазећи у њему елементе који звуче савремено.“
Чињеница је да је Сатирично позориште имало више проблема са цензуром и поједине поставке су прерађиване буквално уочи премијере. У 60. годинама на чело театра је стао редитељ Методи Андонов, а његове поставке Гогоља, Чехова и Вазова сматрају се правом епохом. Методи Андонов је аутор прве поставке комада Јордана Радичкова – „Гунгула“ и претворио је „Римска купка“ Станислава Стратијева у један од врхунца репертоара сатиричара.
Поставке редитеља Грише Островског и Младена Киселова су наставиле традицију Сатиричног позоришта да рађа хитове који годинама не силазе са сцене – „Сако од велура“ и „Рејс“ Стратијева, „Лазарица“ Радичкова и др. Оне су омиљене не само публици, него и самим глумцима. Доказ тога су и речи Јордана Радичкова о његовом комаду „Гунгула“: „Сећам се како су после неких представа глумци били толико „ужарени“ да су дуго времена носили у себе високу позоришну температуру. И више пута сам својим ушима чуо како Григор Вачков или Георги Парцалев предлажу својим колегама да изађу испред завесе и кажу публици да би желели да опет изведу тек што представљену поставку...“
„Сигурно и ми ћемо грешити. Али се тога не бојимо, јер се на грешкама учимо. Често ћемо говорити у шали. Али будите сигурни да су нам мисли озбиљне“, казао је у својој поруци приликом оснивања Сатиричног позоришта Стефан Срчаџијев. Његове су речи обележје позоришта и у идућим деценијама. Редитељи и глумци говоре у шали, али размишљају озбиљно и миљеници су генерација Бугара.
Превод: Александра Ливен
Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну..
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..