Кола Хитне помоћи иду до адресе у једној ромској махали. Пошто у махали нема бројева ни улица, дечаци из комшилука на мопеду прате екипу хитне помоћи. Одједном су кола нагло закочила због огромне ударне рупе, дечаци који су возили иза њих ударили су у кола хитне помоћи и један од двојице је задобио лаке телесне повреде. Лекарка је изашла из кола да би се побринула за рањеног дечака кад је његов друг уз псовке насрнуо на њу и ударио ју је у главу окривљујући је за судар.

Овај случај из прошле недеље који је изазвао праву лавину реакција у јавности код нас далеко није једини. То је довело до емотивне реакције министра здравља, Петра Москова који је рекао да се Хитна помоћ не сме одазивати на случајеве у ромској махали, уколико безбедност медицинских екипа није загарантована. Своју изјаву је министар Москов образложио тиме да су се три од четири инцидента са лекарима Хитне помоћи догодила у ромским четвртима. Изјава министра здравља изазвала је прави цунами интерпретација и оптужби. Бугарски хелсиншки комитет за људска права је речи Петра Москова окарактерисао као „расистичку претњу“, док је опозиција искористила тренутак да затражи његову оставку. Сви лекари су се једногласно сагласили са министром Московим, а на колима Хитне помоћи су биле закачене поруке подршке. Друштвене мреже такође су биле преплављене апелима за подршку Москову.

Талас медијских и друштвених реакција се не би покренуо уколико је Бугарска напредовала у интеграцији Рома у друштво. Представници ромске заједнице код нас живе у потпуном одсуству државности, а у њихову свест се трајно урезао осећај некажњавања. У ромским махалама углавном живе људи који ретко где раде, а њихова деца обично не похађају школу. Тако да тешко можемо замислити да становници тих четврти уредно плаћају порезе или имају пријаву пребивалишта. Већина њих не уплаћује доприносе за обавезно здравствено осигурање, али зато малтретирају екипе Хитне помоћи и зову 112 зато што им, рецимо, цури нос. А познато је да Хитна помоћ не прави разлику између пацијената који уплаћују доприносе за здравствено осигурање и оних који то не чине.

Јесте да су критике организација за заштиту људских права оправдане. Из хуманог и правног аспекта. Али немојмо заборавити чињеницу да заштитници људских права и слобода коментаришу скоро свакодневне нападе на медицинско особље у ромским махалама код куће, комотно заваљени на кауч. Тако да је захтев бораца за људска права да министар здравља мора да заузме политички коректан став донекле лицемеран. Чињеница је да је радна свакодневица екипа Хитне помоћи у ромским четвртима испуњена бруталношћу, насиљем и некажњеношћу, али кривицу за то не сноси само ромска мањина. За то је одговорно цело друштво, укључујући и заштитнике људских права.

Бруталност, насиље и некажњеност нису резервисани само за ромске махале. Тога има и у многим пустим селима код нас где су стари људи годинама пљачкани и малтретирани. У полицијским досијеима је крађа пар кокошки и зимнице уврштена у категорију „ситна крађа“, али су за старе људе који примају пензије испод минимума украдене ситнице од егзистенцијалног значаја. Чувари реда и закона су одавно дигли руке од самовоља ромске мањине, али не желе да то отворено признају, јер им је више стало да буду политички коректни. Хоће ли ти исти борци за политички коректан начин говора и изражавања и заштитници људских права и слобода, који су оштро критиковали министра здравља због његове емотивне изјаве, већ једном престати са својим бесмисленим и бесплодним конференцијама и семинарима о ромској интеграцији у друштво и понудити конкретна и практично примењива решења на дугорочном плану? Тешко да ће се то догодити. Тешко да су они свесни тога да живимо у друштву које хоће да буде либерално и засновано на општељудским вредностима, а чији су грађани, нажалост, сиромашни и индиферентни. А претучени лекари Хитне помоћи су само мали део слагалице.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова