Једна од основних реформи, ако у конкретном случају уопште можемо користити ту реч, које власт намерава да спроведе за пуњење буџета за 2015. г., јесте смањење средстава за плате јавне администрације. То ће наводно омогућити задржавање буџетског дефицита у оквире лимита ЕУ – 3 одсто БДП-а.

У Бугарској званично ради нешто изнад 3 милиона људи, а ¼ њих – у јавном сектору, тј. примају плате из државног и локалних општинских буџета. То није мало, али није и неки значајан трошак, с обзиром на чињеницу да је просечна плата око 450 евра месечно.

Према свим социолозима, политичарима и економистима, највреднији капитал за сваки бизнис и за сваки јавни систем је људски ресурс. Јер толико актуелни данас у Европи, а и у Бугарској акцент на интелигентном расту није могућ без знања, умећа, трагања, иновација и рада људи, стручњака и администратора. У овом случају све је то још значајније за Бугарску, јер је наша земља мала и сиромашна и располаже и може да се узда једино у своју природу и људе.

Међутим, смањене плате администрације демонстрирају пренебрегавање људског фактора, његове улоге и места у савременом друштву. Не можемо очекивати да ће се управљање земљом и појединим јавним институцијама и структура побољшати и усавршавати сужавањем материјалног стимулисања и мотивисања запослених.

Парадоксално је да и поред тога власт у земљи улаже огромне напоре да убеди Брисел да су за њу проблеми људског капитала од кључног значаја и да јој је стало до испуњења досадашњег оперативног програма за административни капацитет и новог, сличног за добро управљање. Приоритет новог оперативног програма који је на снази до 2020. г. су добро управљање и приступ квалитетним административним услугама, а његов буџет износи 500 милиона евра за финансирање мера за остваривање тих циљева.

Дакле, с једне стране смањујемо средства за особље, а с друге, тражимо финансијску подршку Брисела за побољшање функционисања јавне администрације.

Та очита контрадикција и негативни резултати које можемо очекивати после нових рестриктивних мера, не остају незапажени од стране неких министара актуелне владе, нити од стране синдиката, који су се изјаснили против њих.

Занимљиво сведочанство неконтинуиране државне политике у сфери доходака јесте и то да су пре доношења одлуке о смањењу награђивања у јавном сектору, посланици сами себи дигли плате тако да ће сада примати базне плате од 1.300 евра месечно.

Превод: Александра Ливен