Талентована 29-годишња сликарка Калина Данаилова рођена је у Софији. Завршила је Средњу школу „Пенчо Славејков“, смер лепе уметности у главном граду. Затим је прошла курс традиционалне анимације на Националној академији за филмску и позоришну уметност и стекла диплому бачелора визуелних уметности на Новом бугарском универзитету. Касније је на Академији лепих уметности Брера у Милану магистрирала сликарство.

Калина Данаилова већ шест година живи и ради у овом италијанском граду. Анализирајући противречности савременог доба, она је посебно осетљива на проблеме везане за повећање броја становништва планете и исцрпљивање природних ресурса. Њихово бахато расипање нарушава равнотежу екосистема, у којем живимо, и провоцира креативну машту и идеје сликарке. Њена жеља за очувањем природе долази до изражаја у очувању природних материјала на рачун пластичних производа који ремете природни ритам живота.

„Многи елементи мојих дела су од природних материјала – дрвета, земље – каже сликарка. - Моје инсталације су металне и у ствари представљају кофере. Преко њих интерпретирам наше унутрашње светове и то како покушавамо да природу понекад затворимо у својим коферима или кућама. Управо тако она умире, а када је пустимо да одради своје – живи. Идеја ми је да ове унутрашње светове претворимо у кофере којима бисмо путовали у простору и времену. Да не покушавамо да конзервишемо природу, већ своје вредности и идеје. Јер је мисао та која вечно живи. Моја порука је да се отворимо према природи и имамо пристојан однос према њој, а не да је затварамо у себи.“

Калина Данаилова није равнодушна ни према болу око нас и губитку главних вредности. Она сматра да су култура, морал, породица и пријатељство важне ствари за очување сећања сваког народа. Зато се уметница враћа назад у време и открива симболе. Фигура се претвара у центар одређеног уметничког концепта и има посебну поруку. Сто, лустер, кревет и други предмети из свакодневног живота нису само намештај, већ представљају симболе вредности које морамо сачувати. Спаваћа соба креирана као пролазна сценографија, сто са вечером без људског присуства, парк пун рушевина су за Калину Данаилову симболи ствари које нам омогућују да памтимо прошлост, породицу, невиност. Они нам недостају у садашњици и зато их морамо памтити како бисмо наставили даље.

„Мој рад је као целина повезан са жељом да провоцирам људе да размишљају о култури, о томе да је она нам потребна да бисмо живели. Сви елементи мојих дела имају неку поруку. Лествица је симбол духовног узвишавања и усавршавања. Моје је мишљење да човек никад не треба заборавити одакле је кренуо. Његово детињство, средина у којој је одрастао од огромног су значаја. Када оде у иностранство, мора да зна зашто је тамо. Не мислим да Бугари морају да оду из земље да би прали тањире по иностранству. Када напустиш домовину, мораш знати зашто то радиш и шта тражиш. Управо неки виши циљ оправдава све жртве које су потребне да би се до њега дошло. Позитивно је то да што више путујеш, то више култура упознајеш и све се више обогаћујеш. Носталгија за завичајем остаје, јер је он део тебе и немогуће је избрисати га из сећања. Оно што ми улива снаге је да знам зашто сам у Италији, смирује ме и помаже ми сваког пута када ме туга ухвати.“