Лица остала без средстава за живот, жртве стамбене преваре или породичног конфликта, такви су углавном људи у Бугарској који немају крова над главом. Није реткост да са собом вуку у кесама све своје „богатство“, скитају се улицама Софије не би ли у некој канти открили коју „драгоценост“ или пак умотани у крпе и картоне седе шћућурени у неком ћошку. Доста њих је дошло из унутрашњости у нади да ће им се у великом граду више посрећити. „Бескућништво међу младима такође постаје алармантан тренд“, тврди у интервјуу за Радио Бугарска Мина Владимирова, шеф Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе Софије. Истини за вољу, од тога нико није осигуран. Испоставља се да међу бескућницима има немали број особа са факултетском спремом. Такав је рецимо један 74-годишњи мушкарац кога смо једног мразовитог јутра затекли ушушканог у старо ћебе недалеко од прихватилишта за бескућнике. „Нећу вам рећи ко сам, јер сам познат у јавности. Цео живот сам радио у култури“, каже мушкарац.

Како се ти људи сналазе у зимском мразу?

Тренутно у Софији има два прихватилишта која обезбеђују привремени смештај лицима без стана, а могу да приме највише 170 особа. Финансирају се из буџета општине града Софије, а намена им је да пруже преноћиште људима без дома у Софији. Поред уточишта ови јадници добијају и топли оброк, неки одевни предмет, а уколико устреба, и консултацију социјалног радника и/ли психолога. Општинске болнице такође се одазивају позивима за лечење и негу бескућника који имају здравствене проблеме. „Отворили смо ова свратишта за бескућнике зато што је смештај у њима веома брз, без неког компликованог поступка. Довољно је да лице, које је остало на улици покаже личну карту или другу исправу на основу које се може утврдити његов идентитет“, објашњава Владимирова. Боравак у преноћишту је од 18 часова до 10 часова следећег дана после чега бескућници опет морају на улицу. „Здрав сам, па могу да подносим и температуру од минус 20 степени“, каже мушкарац који је родом из Софије. Тешко преживљава са бедном пензијицом. На питање нема ли неког из родбине који би му евентуално помогао, одговара овако: „Свако има своје бриге. Живот је суров и окрутан.“ Од неколико месеци је остао без крова над главом и тражи спас у прихватилишту. Што се тиче разлога због којих се нашао у оваквој ситуацији, одговара лаконски:

„Нико нам није крив, сами смо криви што смо се обрели у оваквој ситуацији. Овде ме брину о мени, дају ми топлу храну, укусно пециво и питице, чај, а имам и где да преноћим. Лепо је у овом свратишту. Односе се љубазно према нама, али разумем да и њима није лако. Немају велике ресурсе, али чине све што могу.“

Поред тога што људи долазе да траже помоћ, општина располаже мобилним екипама које у најхладнијим зимским данима обилазе улице Софије. „Знатан део бескућника мисли да им је улица једини дом и често одбијају да оду у прихватилиште“, каже Мина Владимирова. У таквим случајевима ове екипе им носе топао чај, храну и објашњавају им коју социјалну услугу могу да користе. Ове зиме помоћ је потражило око 500 особа без стана.

„Велики део њих смештен је у центрима за привремени смештај, у домовима за старе или хендикепиране људе – каже Мина Владимирова. – Ове зиме смо регистровали око 350 лица без дома. Надамо се да ће уз нашу помоћ искористити ону социјалну услугу која им је најпрече потребна, да ће наћи посао и евентуално вратити се нормалном животу. Отворили смо и социјалну кухињу – за социјално угрожене и особе у неравноправном положају. Захваљујући донаторима свакодневно 1.350 људи, укључиво и бескућници добија топао оброк током радних дана. Поред тога уз подршку фондације „Мисија без граница“ сваког дана на територији Софије дели се 200 порција бесплатног ручка.

Градска управа Софије користи различите инструменте за збрињавање људи који не могу да сами себи створе дом или да се самостално издржавају и воде бригу о себи.“

Превела: Ана Андрејева