У Националном музеју бугарске ликовне уметности одржана је премијера једне озбиљне и надахнуто написане књиге која се зове „Сликар Жорж Папазов као писац. Вербализација надреалног“. Њен аутор је проф. Румјана Станчева, познати истраживач на пољу компаративне европске књижевности и балканистике. Међутим, она је годинама истраживала живот и наслеђе модернисте, писца и критичара Жоржа Папазова (1894-1972.). Прелиставајући каталог Француске националне библиотеке, проф. Станчева је наишла на шест његових књига на француском језику. Ваља истаћи да је једно од књижевних дела Папазова – „Париз. Стваралаштво и судбина великих сликара“ написано на бугарском језику. Ликовни уметник је рођен у јужнобугарском граду Јамболу. Студирао је у Прагу и Минхену, радио и усавршавао се у Бечу и Берлину, а од 1924. године до краја свог живота Жорж Папазов је живео и радио у Паризу. Приређивао је изложбе у француској престоници и још многим другим европским градовима, као и у САД.

„Он је један од великих бугарских, па и француских сликара – рекао је у интервјуу за Радио Бугарска критичар Митко Новков. - Папазов је један од зачетника надреализма, иако се није укључио у овај уметнички покрет јер је чврсто веровао у индивидуализам. Жорж Папазов је као ликовни уметник релативно мало познат у Бугарској и његова дела врло одавно нису приказивана у земљи. Он је код нас првенствено познат као име, можда из монографије стручњака за уметност Кирила Крстева, а сада ће домаћа публика бити у прилици да се кроз књигу Румјане Станчеве ближе упозна са његовим стваралаштвом.“

Своју прву самосталну изложбу Жорж Папазов је приредио у Софији 1919. године. Средином 30-их година минулог века вратио се у Бугарску где је остао око две године. Покушао је да се пробије као уметник, али није добио довољну подршку. Познати интелектуалци Сирак Скитник и Симеон Радев посветили су Жоржу Папазову своје чланке, али опште узев, његово стваралаштво је наишло на хладан пријем код бугарске публике.

„Уметност Папазова је посве другачија од оног што је у оно доба било цењено и допадљиво - истиче Митко Новков. – Она се одликује фигуративношћу која се доста разликује од конвенционалне, као и чудним комбинацијама боја. Сликар дефинитивно бежи од реализма. Тешко је рећи да ли тадашња публика није била спремна да у њему препозна великог ствараоца или ју је он преценио, али чињеница је да се нису нашли. Тада је Жорж Папазов написао књигу о француским сликарима на бугарском језику, у којој је помоћу њиховог стваралаштва објаснио свој начин сликања. Занимљиво је да се у својим романима и мемоарима Папазов потврђује пре свега као реалиста. Није случајно што је оставио бројне успомене о својим пријатељима, међу којима су Жул Паскин који је такође рођен у Бугарској, и велики француски сликар и графичар Андре Дерен. Дакле, као ликовни уметник Папазов припада надреализму, а као писац ствара у духу критичког реализма.“

Познато је да Жорж Папазов користи догађаје и детаље из своје породичне историје као подлогу за причу у приповести „Свештеник Васил“ и роману „Браћа Дренови“. Трећа његова књига је мемоарска и насловљена је „Паскин!..Паскин!..То сам ја!...“ Она има и друго допуњено издање. Великом пријатељству Папазова са Дереном – једним од зачетника фовизма, посвећене су друге две његове књиге мемоара. Последње дело уметника је аутобиографска књига „Стопама сликара“, објављена годину дана пре његове смрти.

„Књиге Жоржа Папазова на француском језику уопште нису превођене на бугарски, а само једна од њих, „Свештеник Васил“ налази се код нас – у Народној библиотеци у Софији - наводи Митко Новков. – То је пропуст који треба надокнадити, јер би оне, чак и ако не задовољавају све наше критеријуме, дале нам бољу представу о овом светски познатом Бугарину у области визуелне културе. Било би добро да се бугарски издавачи лате задатка да издају дела Жоржа Папазова.“

Превела: Марина Бекријева

Слике су из колекције Националне уметничке галерије