Они који не познају рат и никада нису уживо видели његове ужасе заиста не могу ни да замисле о чему је реч. Једно је у филму видети смрт, која одузима животе на стотина људи, а сасвим друго је осетити како она лебди у ваздуху. Сањати грмљавине у ноћи кратког затишја, а пробудити се од експлозија и плoтуна из тешког наоружања. Током дана се пуцњава накратко стишава да би се пуном снагом наставила у сутону дана. С времена на време снајперисти из напуштених зграда гађају случајне пролазнике, тек онако - да испробају оружје...

На самом почетку су се надали да ће се ипак једног дана све то завршити, али кад опасност постане сувише блиска, онда без размишљања људи остављају дом и имовину и крећу у непознато. Таква је судбина више хиљада избеглица из Сирије које су напустиле своја родна места да би се спасиле смрти. Људи продају шта могу да би скупили новац и платили шверцерима имиграната, прелазе на стотине, на хиљаде километара да би спас потражили у некој другој земљи – неки од њих у Бугарској.

Сиријац курдског порекла Ребар је у нашу земљу стигао у новембру прошле године. Шверцери имиграната су га заједно са члановима његове породице стрпали у један вагон, а након пола сата задржали су их на нашој јужној граници.

"У наше село стигли су наоружани одреди и отворили ватру без претходног упозорења. Ситуација се драстично погоршала. На брзину смо напустили своје куће. Тамо влада страх. Тамо влада ИД. Гранате су летеле, пуцало се са свих страна. Овде у Бугарској смо мирни."

Избеглице ухапшене због илегалног преласка границе су нико и ништа. Док не поднесу захтев за азил, не уживају права. Док траје поступак одобравања азила избеглице се смештају у избегличке кампове Државне агенције за избеглице. У близини границе налазе се кампови у селу Пастрогору и у граду Харманлију. У Софији такође постоје два кампа, а у селу Бања се налази посебан камп за децу без родитеља и сродника. Камп у Харманлију је највећи:

"Овде има око 2.000 избеглица – каже Марко Петров, командант кампа. - Тренутно имамо око 365 породица са око 560 деце. Мушкараца је око 900, а жена око 400. Долазе углавном из Сирије, а курдског су порекла (то се односи на 87 одсто избеглица у кампу). Имамо и избеглице из Авганистана, Пакистана, Ирана, Ирака, Палестине. У почетку су сви били смештени у шаторима, а затим у камп кућама. Касније је неколико просторија реновирано и адаптирано за смештај 1.600 лица. Капацитет центра је око 3.600 особа. Имамо и једну сасвим нову паралелну просторију. Изграђена је модерна кухиња са просторијом за ручавање. У току два сата можемо припремити храну за 4.000 људи. Од идуће недеље спремаћемо и јела типична за арапску кухињу. Промењене су електричне инсталације, а почела је и изградња централног грејања."

По речима Марка Петрова, избеглице остају у кампу од 4 до 10 месеци. Људи који успеју да нађу посао у земљама попут Немачке, Шведске и Француске одлазе одмах по одобравању статуса избеглице. Други чекају позив својих рођака. Тек око 1 одсто њих остаје у Бугарској.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Дарина Григорова