У оквиру „недеље толеранције“ коју је прогласио НАТО, 6. фебруара у Софији се одржава дискусија под насловом „Река толеранције“. Који су савремени изазови толеранције и који су аспекти ове проблематике актуелни и за Бугарску? На ову тему разговарамо са проф. Аном Крстевом из Центра за миграционе, етничке и избегличке студије Новог бугарског универзитета у Софији који је коорганизатор форума.
У ери глобализације, када живимо буквално са целим светом и виртуално скраћује растојања, свугде око нас видимо разноврсне облике различитости. Како да научимо да живимо с другима - с људима различите вере, људима који имају другачије вредности и начин живота. Тема је бесконачна. Покушаћемо да издвојимо неколико њених аспеката. Само пре пар дана одржана је дебата о фанатизму и о томе шта би секуларна држава могла да уради да би га обуздала. Један од учесника је образложио тезу да се на Европу може гледати само као на хришћанску цивилизацију и да само хришћанство може бити база за помирење свих осталих разлика. Ја и моје колеге смо говориле о другачијем схватању европског идентитета које је отвореније према другима. Питање је како да политике, култура одговоре на све ове изазове. Кроз дијалог, инклузију, мостове може се доћи до позитивног схватања о заједничком животу са другима. Овај форум би хтео да нагласи управо то.
У усијаној атмосфери после трагедије са француским сатиричким недељником „Шарли ебдо“, у први план избија проблем разматрања ове тематике. Иницијатива „Река толеранције“ с тим у вези има занимљив циљ:
Овај округли сто има за циљ да нагласак стави на то како да разматрамо велики изазов заједничког живота. Случај „Шарли ебдо“ је изазвао бурне политичке реакције, излагања су се сувише политизовала. Ми желимо да акценат ставимо на дијалогичност приликом разматрања толеранције. Зато смо позвали савремене приповедаче као што су, рецимо, Георги Господинов - најчитанији бугарски писац и Алек Попов - један од најизазовнијих и најомиљенијих писаца. Јер се у уметности на много финији начин може размотрити идентичност, као и како да живимо с другима и другачијима, у чему је тајна интеркултурног општења.
Из досадашњих историјских искустава научили смо да живимо у слози са људима различите етничке припадности и вере. Није случајно управо Бугарска широко отворила врата за избеглице које траже спас од јерменског геноцида, такође, нису Бугари случајно спасили своје Јевреје од депортовања у нацистичке логоре иако је у том периоду наша земља била савезник Рајха. Али након дугих година изолације иза Берлинског зида, нови масовни талас избеглица из Сирије као да нас је затекао неприпремљеним. Да ли је традиционална толеранција Бугара само мит?
Тешко бисмо могли рећи да су данас Бугари више или мање толерантни. Има Бугара који се опредељују за нетолеранцију у њеним најекстремнијим облицима какви су ксенофобија и расизам, а у исто време постоје многи други који се залажу за толеранцију, солидарност, узајамну помоћ. Талас избеглица је ставио на пробу вечито питање о томе колико су Бугари толерантни. Видели смо две сасвим супротне реакције. Једна је била реакција страха коју су дилери страха одмах капитализовали. Екстремистичке партије су одмах ово хуманитарно питање представиле као претњу. О избеглицама се прича не као о људима који беже од рата, него као о људима који представљају претњу по националну безбедност, прича се да међу њима има и потенцијалних терориста, а ми бар до сада такве нисмо видели. С друге стране, сведоци смо и супротне реакције. Сасвим спонтано иницирано је мноштво акција солидарности грађанског друштва, многе групе за људска права и многи млади људи су у социјалним мрежама покренули различите иницијативе за пружање помоћи избеглицама и у њих уложили сву своју енергију. Они су практично током прве сложене године избегличког таласа заменили државу и то не једноставно у име толеранције, већ у име солидарности, подељене одговорности да у тешкој ситуацији будемо заједно више него икад.
Превод: Албена Џерманова
Опстанак милиона људи широм света, који живе у условима рата, глади, болести и огромног очаја, свакодневно је на коцки. Нису ретки случајеви када је наш приступ према емигрантима из таквих земаља помао непријатељски. Можда је оно што су доживели..
Бугарско културно друштво „Мартеница” из немачког града Штутгарта обележава две деценије свог постојања свечаним концертом под називом „20 година Мартенице”. Званични догађај ће се одржати 7. децембра у 17.00 часова по локалном времену, преноси БТА...
Љуто је култура – у то је убеђен Александар Кјуркчијев – Сандо, оснивач фарме љутих папричица у близини Софије и првог музеја љутог у Бугарској. По други пут заредом, у селу Лозен недалеко од бугарске престонице, он организује фестивал „Љути Божић на..
Израда плетених производа је традиционални занат који заслужује оживљавање, сматра Александрина Пандурска, позната по својим бројним пројектима..
Организације за заштиту животиња протестовале су испред софијске Градске управе, захтевајући хуманије услове у општинским прихватилиштима. Активисти..