„Последњи пут разапе крила, последњи пут у небо се вине.
Опрашта се од родног поља, од брда и неба свога!“...
То су стихови Дамјана Дамјанова које је композитор Тончо Русев претворио у песму, а отпевала ју је на самом почетку 1972. Лили Иванова. Песма Птица је посвећена једном великом музичком таленту Бугарске – незаборавној Паши Христовој. Свега неколико недеља пре тога домаћа и европска поп сцена су се заувек опростиле од њеног скромног, али запаженог присуства. Паша Христова је имала само 25 година када је погинула у авионској несрећи на Софијском аеродрому. За своју кратку, петгодишњу каријеру она је снимила 40-ак песма за БНР и 60 за фонд Радија, Телевизије и дискографске куће Балкантон.
Своју прву песму она је снимила 1966. г. заједно са формацијом „Студио 5“ – Опет долази рода композиторке Зорнице Попове. Пре велике сцене радила је као технички цртач у Институту за виљушкаре. А први велики успех је дошао пошто је постала солисткиња Ансамбла грађевинских војних јединица. На Фестивалу забавне песме у Сочију 1968. г. освојила је златну медаљу и прву награду песмом Стани, време композитора Александра Јосифова. Из године у годину она је развијала своју интерпретаторску вештину и таленат, а обогатио се и њен репертоар. Године 1968. заједно са Борисом Гуџуновим је започела да пева у једном од најпопуларнијих бугарских састава тада – „Оркестар Софија“.
1970. г. је добила III награду за интерпретатора на Међународном фестивалу „Златни јелен“ у румунском Брашову. Успешно је наступила и на конкурсу „Златни Орфеј”, при чему је обрадовала и ауторе песама Једна бугарска ружа и Веј, ветре првом наградом и Великом наградом – Златна статуета. Паша Христова је одликована и Првом наградом на угледном фестивалу у пољском Сопоту за песму Чеслава Ниемена Чудан је овај свет.
И овај блистав живот нелепо је прекинут 21. децембра 1971. г. Мало пре поноћи, после дугог кашњења лета, 25-годишња певачица и сви чланови оркестра „Софија“ су се укрцали у ИЛ 18, којим је требало да путују у Алжир. Совјетски авион је тек изашао са ремонта, који очигледно није био успешан. Управо пре полетања дунуо је јак ветар са стране и нагнуо машину на једну страну. Приликом удара крила о тле тело авиона се прекршило, мотор се откинуо и избио је стравичан пожар. Од 73 путника и чланова посаде погинули су 32 човека. Спасили су се путници који су били у задњем делу машине, а међу тим срећницима су били колеге Паше Христове – Борис Гоџунов и Марија Нејкова и народна певачица Јанка Рупкина.
23. децембра 1971. г. на Централном Софијском гробљу на вечни починак Пашу Христову су испратили њени бројни поштоваоци. Али је њен велики таленат и даље жив. Она се претворила у симбол једног од најзапаженијих периода у развоју бугарске забавне музике и постала пример за генерације извођача.
Превод: Александра Ливен
Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну..
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..