„Бићу веома срећан када неко побољша моја достигнућа, јер то значи да се развијамо.“ То је у интервјуу за Радио Бугарска изјавио Владимир Величков. Данас мало ко зна његово име, али стручњаци и фанови биатлона још памте његове успешне наступе на снежним стазама у 80-им годинама прошлог века.

Величков који је рођен 1959. почео је да се бави активно спортом већ као ученик 6. разреда основне школе, када је постао члан клуба нордијског скијања у његовом родном селу Стамболово, југозападна Бугарска, који је опстао до дана данашњег. Нешто касније се определио за биатлон. А у фебруару 1980. г. он и Јури Митев су постали први бугарски биатлонци који су наступили на Олимпијским играма – у Лејк Плесиду. Међутим, тада их је слава мимоишла. Зашто? Ево приче Владимира Величкова:

„Тада сам био функционално добро припремљен. Али је у Лејк Плесиду било веома мразовито, а и ми нисмо били добро тактички опремљени – нисмо имали одговарајуће метке. Наши су били погодни за мраз до минус 10 степени, а тамо је температура била много нижа. Тако да је дошло до више промашаја на стрелишту и резултати нам су били слаби.“

Али је само месец дана касније 20-годишњи Величков показао своје способности забележивши пласмане који су и дан данас недостижни за бугарски мушки биатлон. У Мурманску, у последњем колу сезоне 1979/1980., Величков је заузео друго место у индивидуалној трци на 20 километара, а већ наредног дана је постао трећи у спринту на 10 километара.

„То је била моја прва година у мушкој конкуренцији. После Зимске олимпијаде нисмо учествовали у другим међународним такмичењима, а само у националним. То је била нека врста казне. И нико није очекивао да ћемо имати успешне стартове“, сећа се Владимир Величков.

Током следеће сезоне – 1981/1982., он је поново био у елити – четири пута се пласирао међу првих десет на стартовима за Светски куп. До краја 80-их година био је међу лидерима светског мушког биатлона. У својој каријери има три четврта, два пета и два шеста места на такмичењима за Светски куп. А највише се поноси петим позицијама на Светским првенствима у Минску – сезона 1981/1982. и Руполдингу, сезона 1984/1985.

А какав је по нашем истакнутом биатлонцу савремени лик његовог омиљеног спорта:

„У мојим годинама смо имали снажну конкуренцију на националном нивоу. Борба је била велика – ко ће се пласирати за светска такмичења, ко ће отићи у иностранство, ко ће имати шансу да види свет. Иначе методика и тада и данас је иста.“

После краја активне такмичарске каријере Величков се повукао из спорта и данас има столарску радионицу. На питање да ли није требало да постане тренер, он одговара:

„Жао ми је што сам стекао велико искуство, али га нисам пренео младима. Посебно у гађању, где млади данас имају највише проблема, могао сам да им будем од користи.“

Пре пола године Величков је позван да постане члан Управног одбора Бугарске биатлонске федерације, што је доказ да његови успеси нису заборављени. Данас он са задовољством прати развој својих следбеника.

„Момци у бугарском биатлону су врло добри“, сматра Величков, мислећи на талентоване младе такмичаре Красимира Анева и Владимира Илијева. И управо 28-годишњи Анев је овог јануара заузео 4. место у такмичењу Светског купа у Оберхофу. То је и најбољи пласман бугарског биатлонца у престижном масовном старту на 15 километара, у којем учествује само 30 најбољих у светском биатлону. То значи да је будућност бугарског биатлона охрабрујућа.

Превод: Александра Ливен